Nakon intenzivnih mesec dana na Tajlandu, stižem u mirni Vijentijan za 75e avionom iz Čiang Mai-a, negde pred dan zaljubljenih, u sušnom periodu, kada su visoke temperature.
Vijentijan se nalazi na samoj granici sa Tajlandom, na reci Mekong, nema ni milion stanovnika (820k je imao 2015.) i turisti ga često zaobilaze, pre idu u Luang Prabang, bivšu prestonicu (do 1975.) tako da turizam ovde nešto ne cveta.
Za nekoliko dana mislim da sam naučio sve belce napamet, koliko nas je bilo malo u tom “kvartu za turiste”.
LAOS FACTS
- 7 miliona stanovnika
- Ne izlazi na more
- bivša francuska kolonija (oslobodjen 1953.)
- 80% Laošana bavi se poljoprivredom
- Jedna je od 4 komunističke države (Kina, Vijetnam, Kuba)
- na listi bezbednih zemalja iznad Srbije
Laos je jedina zemlja Jugoistočne Azije koja ne izlazi na more što je greota kad si veličine Rumunije, a i ceo tvoj komšiluk izlazi na predivno more. Takođe zanimljivo je da je Laos bivša francuska kolonija, francuski se i dalje dosta uči po školama, ali svega 3% stanovništva zna da priča ovaj jezik.
Svakako se vidi veliki uticaj Francuza, prvenstveno po kolonijalnoj arhitekturi i širokim bulevarima, ali i po kopiji Trijumfalne kapije u Parizu – Patusai-u.
Patusai i znači u bukvalnom prevodu pobednička kapija, a za razliku od one u Parizu koja ima samo dve kapije, ova ima četiri i malo je veća.
PATUXAI
U podnožju spomenika nalaze se i klasični elementi iz laoške arhitekture, koji se nastavljaju i kroz enterijer sve do vrha konstrukcije.
Na prvom spratu su administrativne prostorije, ali i mini pijaca sa garderobom i suvenirima. Dosta jadnjikavo, ali turistički i mada ima zanimljivih stvari, cene su malo jače nego po gradu. Penjete se na visinu od 55m odakle se vidi ceo centar grada i svega par zgrada u Vijentijanu su više od Patusai-a, uglavnom neki hoteli. Generalno grad je nizak iako postoje neki planovi za izgradnju modernog dela grada sa staklenim neboderima.
Patusai je posvećen poginulim Laošanima u Drugom svetskom ratu i u borbi za nezavisnost protiv Francuza. Tokom rata u Vijetnamu, SAD je dao pare Laošanima za cement kako bi ovi izgradili aerodrom koji bi Ameri koristili kao bazu za napade Vijetnamaca. Laošani od tog cementa grade Patusai, pa ga neki lokalci u šali zovu “vertikalna pista”.
Amerikanci su im se osvetili tokom Vijetnamskog rata kada su bacili oko 2 miliona tona bombi, čime Laos postaje najbombardovanija država u istoriji naše planete. Veruje se da trećina nije eksplodiralo. Veći gradovi nisu u opasnosti, jer su očišćeni, ali periferije i šume i dalje kriju aktivne bombe.
Na istom platou u nastavku je i park koji se , kreativno, takođe zove Patusai park. Tu je i kabinet premijera kao i fontana, donacija Kineza.
Ženevskom konvencijom 1954. Francuzi napuštaju Laos i Laos postaje neutralna država. To nije trajalo dugo, jer se spremao građanski rat, kako su komunisti želeli da svrgnu kralja. Ovaj rat je trajao oko 16 godina, gde je SAD stajao na strani kraljevine i iako su prosuli one silne bombe, izgubili su ovaj rat. Laos 1975. postaje jednopartijska komunistička država, što traje i do današnjeg dana.
Iako je komunizam već dugo ovde, budističkih hramova ima dosta, nekako žive u simbiozi, iako znamo kako je religija tretirana od strane komunista.
Laos je jako sličan Tajlandu, nisam primetio razliku u fizionomiji, alfabet im potiče iz istog korena – kmerskog pisma, pa su i jezici su na nekoj srpski – slovenački razlici. Ovo su pevljivi jezici koji imaju mnogo vokala, konkretno laoški ima 28 samoglasnika.
Hrana je takođe slična, ali nisam oduševljen hranom u Vijentianu. Ne bih da sudim nakon ovako kratkog boravka, ali nijedan obrok mi nije bio dobar. Tajlandska kuhinja je dosta začinjena, često ljuta i slatkasta, dok Laošani kao da u potpunosti zaobilaze začine pa mi je sve bilo maltene bezukusno. Kobasica je karakteristična za Luang Prabang, grad u planinskom delu Laosa, ali svakako sam želeo kod lokalaca da probam kako je spremaju. Nije bila loša.
Kod lokalaca su dva obroka plus piće su bili oko 3, 4 evra, dok su u bolje uredjenim restoranima cene skoro duplo jače, a ni na jednom ni na drugom mestu nisam jeo nešto baš dobro, čak sam se dosta puta razočarao.
Ako ništa, pio sam sokove sa ukusima kokosa, mangostina, sapodilje itd i probao sladoled od duriana, crnog pasulja i pandana.
Hramovi su budistički, pa je i logično da sliče tajlandskim, ali mogao sam da primetim da Laošani nisu veliki umetnici kao Tajlanđani, bilo je momenata “ali express” hramova, gde su statue bile fabrički kalupi, koji deluju da koštaju 50e.
Očigledna je razliku u izradi, materijalima i dodiru umetnika.
SI SAKET
Si Saket je stari hram u centru grada, čiji su neki delovi pretvoreni u muzej gde je izloženo oko 10.000 Budinih figura.
Izgrađen je početkom 19. veka, ali ubrzo nakon toga su ga Sijamci (Tajlanđani) srušili, da bi 100 godina kasnije Francuzi pomogli obnovi hrama, i tako i danas izgleda. Zanimljivo je da nigde ne pominju Tajlanđane, svaki tekst u kompleksu navodi “susednu državu”. To je zbog toga jer su danas Laos i Tajland veliki prijatelji, postoji čak i Prijateljski most preko Mekonga, imaju ogromnu zajedniču granicu i mislim da samo žele da zaborave svoju ružnu, neprijateljsku prošlost.
WAT SIMUANG
Wat znači hram, a Simuang je žena koja se tokom izgradnje ovog kompleksa, bacila kao žrtva Bogovima. U tom trenutku je bila trudna.
Ovaj hram u Vijentijanu nazivaju i Majkom hramova. Ovde sam prvi put video 3d freske u budističkom hramu.
Ljudi, jako je vruće! Ovde nosite kreme sa visokim faktorima, a možete i ručne suncobrane kao lokalni monasi.
Osim što je takva klima, a i sušna sezona, Laos je dosta manje zagađen od Tajlanda.
U Bangkoku imate sloj smoga koji vas štiti od sunca, dok ovde sunce prži direktno u vas, a nema mnogo hlada.
Sve ovo čini da Vijentijan izgleda usporeno, uspavano i kao da je stao u vremenu.
U sklopu hotela često bude bazen.
PHA THAT LUANG
Fa tad luang ili Velika stupa je najbitniji spomenik u gradu i nacionalni simbol Laosa. Nalazi se na nekoliko novčanica, kao i na grbu Laosa i smatra se da se u stupi nalazi Budina grudna kost.
Lokalci tvrde da je ovde bio stari hindu hram iz 1. veka.
Cena ulaznice je simbolična (0,44e), ali i nema ništa posebno da se vidi, pogled na spomenik je svakako najbolji iz daljine.
Visok je 45m, a oko sebe ima 30 manjih stupa, samo vrh je od pravog zlata, ostalo je imitacija.
Ispred Fa tad Luanga je statua kralja (Sethathirath-a) zahvaljujuci kojem je stupa i izgrađena 1566. godine, a osim nje sav sadržaj je besplatan, a ima ga u ovom velikom kompleksu. Originalno su se nalazila četiri hrama oko stupe, jedan sa svake strane, a danas postoje samo dva – Wat That Luang Neua, u kom boravi vrhovni budistički sveštenik Laosa i Wat That Luang Tai gde se nalazi ležeći Buda.
Ovo je jedna od glavnih poza u prikazu Bude, koja označava njegov ulazak u konačnu nirvanu. Uvek leži na desnoj strani tela, glavom naslonjen na lakat ili na jastuk. Prva i verovatno najpoznatija statua ležećeg Bude nalazi se u Wat Pho-u, u Bangkoku.
Nacionalni cvet ove države je prelepa dok champa. Lepo izgleda, lepo miriše, ima ih svuda duž avenija Vijentijana.
Kao što je kod nas visibaba vesnik proleća, tako je kod njih cvetanje ove biljke vesnik Nove Godine, koja se slavi sredinom aprila.
Ovo je i nacionalni cvet Nikaragve, dakle dosta rasprostranjena biljka, možda ste je videli i kod nas, mi je zovemo plumerija ili frangipani.
SAOBRAĆAJ
Vijentijan je grad koji se peške obilazi, nisam imao mnogo potrebe za prevozom, eventualno sam mogao bajs da iznajmim, video sam posle da može da se iznajmi za 1 evro ceo dan.
Iskusio sam vožnju i tuk-tukom i taksijem i autobusom i možete da pretpostavite da je bus najjeftiniji. Za razliku od Tajlanđana, Laošani voze desnom stranom, zbog Francuza.
HAW PHRA KAEW
Ovo je muzej, koji je nekada bio hram, izgrađen samo da bi čuvao Smaragdnog Budu u 16. veku.
Smaragdnog Budu su svi želeli, tako da je logično da je prošao dosta lokacija (Čiang Rai, Vijentijan, Bangkok..), što gradova, što država, jer su ga u zaraćenim podnebljima odmah slali na sigurno, da se neprijatelj ne bi dočepao ove neprocenjive figure.
Buda je ovde u meditaciji, u još jednoj od čestih prikaza njegove slike a to je lotus poza. Meni se zalomilo da je ovo treći hram sa istim nazivom u kome sam bio, tako da sam ispratio jedan deo selidbe.
Pošto je ovo prakticno hram iz 20.veka jer je svaki prethodni bio srušen, jedino staro što je ostalo su neke Budine statue i ovi kameni ostaci iz 6.-9.veka, ali i drvena vrata koja se čuvaju pod staklom, a zapravo su vrata originalnog hrama.
U Vijentijanu sam video i taoistički hram Ho Kang, koji je bio nov tip hrama za mene, ali nakon Vijetnama gde ih mnogo više, već sam navikao na elemente koji se ponavljaju i na te detalje od poda do krova.
Phat Tich je još jedan hram u kineskom stilu, ali je zapravo budistički hram u vijetnamskom stilu. Naravno Vijetnamci su stil preuzeli od Kineza pod kojima su bili dugo, a ovaj hram konkretno je napravljen kao utočište za Vijetnamce koji su bežali iz rata.
Naišao sam i na jednu džamiju, ali velika većina stanovništva su naravno budisti.
Kralj Anouvong je poslednji vladar kraljevine Vijentijan, nakon koga je ovaj grad, opljačkan i srušen skoro do temelja i decenijama skoro niko ovde nije živeo, čak su francuski istraživači pronalazili ostatke grada u džungli praktično.
Njegov spomenik se nalazi na promenadi pored Mekonga, koga sam mogao da vidim tek sa nekih 500m, jer se u sušnom periodu reka povuče.
Na istoj promenadi uz Mekong se nalazi i najveća ulična pijaca, gde je uglavnom garderoba, tehnika, gedžeti, ali najviše garderoba. Roba je više fensi i kvalitetnija nego na Tajlandu.
Pijaca kreće da radi negde u sumrak, što je u Laosu oko 5, ali najaktivnija je kada padne mrak.
Laos je Tajland na lekovima za smirenje, a Vijentijan je ubedljivo najmirniji glavni grad u kome sam bio. Noćni život je siromašan, iako se pijaca pretvori u mini vašar, vrlo je malo sadržaja, skoro pa nema noćnog provoda.
Nakon Tajlanda, nadao sam se da će ova siromašna zemlja izbalansirati moje troškove, medjutim Vijentijan nije jeftin.
Pred dolazak sam pročitao negde da je Laos čak i skuplji od Tajlanda, srećom to nije baš bilo tako. Sličan je sa cenama, što znači da većina stvari košta kao u Srbiji, a pojedine stvari su i dosta jeftinije.
BUDDHA PARK
Na granici između Tajlanda i Laosa, na 25km od centra grada, nalazi se park koji je osnovao jedan sveštenik-šaman 1958.
‘78 je izgradio jako sličan park na Tajlandu, par kilometara dalje od ovog.
Ovde se nalazi preko 200 budističkih i hinduističkih statua. Najveća statua u parku je ovaj ležeći Buda koji je dugačak 40m. Jedino gabaritno veće od njega je građevina bundevastog oblika, na tri sprata.
Ovo je hindu i budistički koncept arhitekture gde spratovi simbolizuju podzemni svet, zemlju i raj. U povratku silazimo opet u pakao, na ovozemaljski svet, jer je ulaz, odnosno izlaz upravo tu.
Slike znaju da prevare, sve je armirani beton, a za izgled starog kamena pobrinulo se i vreme i klima. Ta klima je tropska monsunska, gde je kišna sezona od maja do oktobra, zatim sušna sezona od novembra do februara, i onda idu mart i april koji su takođe suvi, ali sa najvećim vrućinama. Najbolje vreme za posetu Laosa je od novembra do februara, kako bi se izbegla i vrućina i velika vlažnost.
Ja volim prestonice, ali razmotrite posetu Luang Prabangu, koji je više Laos i istorijski možda zanimljiviji.
Ulaznica je 3,2e
Do Buddha parka sam išao i vratio se autobusom, karta po smeru je oko 90din.
Gledajte da uvek istražite ovakve opcije, jer će vam lokalci naplatiti mnogo više, naročito jer je tamo i nazad ukupno 50km, što nije malo.
Na kraju razgledanja seo sam u baštu, naručio pad thai i svež kokos i uživancija. Cene su bile skroz ok, s obzirom na to da su u sklopu turisticke atrakcije.
Prošetao sam se i do Mekonga, jer ga u gradu nisam video iz bliza zbog suše.
Vijentijan ima i moderni deo grada naravno, nije veliki, ali ima nekoliko tržnih centara, hotela, banaka i tako sve nešto što mene ne interesuje.
Bežao sam od njih u neki autentičniji i realniji Laos. Najbolje mesto za videti pravi život lokalaca je naravno pijaca, gde ima najrazličitijih stvari, začina, egzotičnog voća i povrća i sve što mene zapravo interesuje.
Lanac prodavnica koji je svuda po gradu, nosi oksimoron u nazivu – Mini Big C. Najbolje opremljene radnje za turiste, ali opet dosta siromašnija ponuda nego 7eleven na Tajlandu.
Zvanična valuta Laosa je kip, i za 1 evro dobijate oko 11.000 kipa. Što znači da ako imate 100e, već ste milioner.
Inflacija je još jača u Indoneziji i Vijetnamu, tako da sam bio milioner skoro polovinu 2020.godine
Pare sam menjao u menjačnici, naravno prvo sam promenio u dolare u Srbiji. U Aziju nosite dolare, ne evre.
Naravno i karticu prihvataju skoro svuda, a zanimljivo je pošto su mi ostali tajlandski bati, mogao sam i njima da kupujem, bez da ih menjam u kipe.
Viza za Laos košta 35$ i vadi se elektronski ili na aerodromu, na ulasku u državu, kao što sam ja uradio. Popunite formular i predate pasoš i jednu fotografiju kao za pasoš. Ako nemate, nije strašno, naplatiće vam to 1$, a svakako će vam naplatiti 1$ administrativne troškove i tu je zez, jer retko ko ima novčanicu od jednog dolara, a oni ne vraćaju kusur, pa ili nabavite tu novčanicu ili ako dolazite sa Tajlanda primiće i bate u toj vrednosti. Dakle, zbog tog nevraćanja kusura, ljudi bespotrebno plate 5-10 dolara više.
Kada sletite u Laos, na aerodromu odmah dobijate besplatne internet kartice, trajale su jedan i po dan, ali svakako super s njihove strane, dobro je za osnovne potrebe dok ne dođete do hotela. Za ostale dane, kupio sam karticu sa skroz dobrim netom, što me je koštalo oko 2,5e.
Ovo je bila kratka poseta Laosu, oko 5, 6 dana sam bio, više vremena sam ostavio za sledeću državu – a to je Vijetnam, gde sam ostao mesec dana.
