Објављено

Ukrajina

Iz krajnosti u krajnost, pa u Ukrajinu – Kijev, Černobil, Odesa, obišli smo bitne lokacije u Ukrajini, pa krećemo od Kijeva jedne od najzelenijih i najlepših prestonica Evrope.

Prvo na šta smo naišli je fascinantna Zlatna Kapija. Ovo je bila glavna kapija gradske tvrđave iz 11.veka, srušena u srednjem veku, a obnovljena u doba SSSR-a.Čudnog izgleda, ovo je i crkva i muzej, a skoro pola milenijuma je služila kao Trijumfalni luk grada i simbol Kijeva.

Odatle se nastavlja stari grad, kaldrma, puna prodavaca suvenira, slika, i knjiga, mesto koje me je podsetilo na Monmartr, a kasnije sam saznao da ga bukvalno zovu Kijevski Monmartr.

Ovde se nalazi i muzej Mihaila Bulgakova, slavnog pisca koji se rodio i živeo u Kijevu. Dvorac Ričarda Lavljeg Srca, bukvalno nema veze sa engleskim kraljem, ali je zanimljivo da se smatra horor kućom, zbog mističnih događaja koji su se dešavali unutar zgrade, stanari su pričali da čuju urlike i jauke iz peći i ventilacionih cevi, a neki su tvrdili i da su viđali duhove po hodnicima.

Naišli smo i na statuu Tarasa Ševčenka, najpoznatijeg ukrajinskog pesnika i slikara, osim što ima ogroman broj statua u Sovjetskim zemljama, takođe ih ima i u Americi, Brazilu, ali i u Zagrebu i Novom Sadu. Smatra se da je Taras, čovek koji ima najviše statua na svetu, a da nije politička ili religiozna ličnost.

Ukrajinci su braća pravoslavci većinski, pa smo obilazili prelepe crkve i manastire od kulturnog značaja.

Manastir sv. Mihaila

Ovaj manastir je mešavina ukrajinskog baroknog i vizantijskog stila i nazivaju ga i Zlatokupolni, a ovo su verovatno bile prve pozlaćene kupole u Kijevskoj Rusiji.
Smatra se da je izgrađena početkom 12. veka i od tada nosi naziv po Arhangelu Mihailu koji je zaštitnik Kijeva, viđali smo njegovue statue po gradu, a nalazi se i na grbu Kijeva.

Više puta je rušena i građena tokom istorije, od Huna i Tatara koji su napadali, pa sve do 1937. godine, kada Sovjeti, opšte poznati ljubitelji religije, ruše ovaj kompleks skoro do temelja, jer su hteli da na tom mestu izgrade zgradu Uprave, jer u tom trenutku je ukrajinska prestonica premeštena iz Harkova u Kijev.

Katedrala je zvanično otvorena ’99, i narednih godina su polako vraćali sačuvane originalne mozaike i freske, uz natezanje sa Rusima, jer je većina bila sklonjena u Moskvu.
Ovde su se čuvale mošti Svete Barbare, pa se ovo mesto smatra posebno svetim, kako nije bilo pogođeno epidemijom kuge, a kasnije i kolere, pa je možda dobro utočište i za današnju pandemiju.

Trg nezavisnosti

Dok hodam kilometar dugom Hreščatik ulicom, nailazim na predobru arhitekturu, uglavnom u neoklasičnom stilu posleratne staljinističke arhitekture, jer je većina starih zgrada stradalo u Drugom svetskom ratu.Ulica vodi do centralnog trga i srca savremenog Kijeva.
Na centru je (2001.) za desetogodišnjicu od nezavisnosti, postavljen visoki stub sa statuom devojke obučene u nacionalnu odeću koja stoji na globusu i drži grančicu brusnice, koja je simbol nezavisnosti Ukrajine. (61 m )

Trg nezavisnosti je tradicionalno mesto političkih mitinga, kojih je bilo dosta u poslednjih 30 godina, a najznačajnija je Narandžasta revolucija 2004. godine, kada su nakon protesta poništeni rezultati izbora i na vlast je došao Juščenko umesto prvoizabranog Janukoviča, koji će svakako 5 godina kasnije doći na mesto predsednika i kojeg Ukrajinci pamte kao jednog od najvećih diktatora.

On je Putinov čovek, nije za Evropsku Uniju, pa je ovaj trg bio domaćin i za demonstracije 2013. i 2014. godine, Evromajdan i Revolucija dostojanstva, nakon kojih su ubrzo ruske trupe ušle na teritoriju Krima i praktično za jedan dan imale kontrolu nad ovim poluostrvom.

Kij, Šček, Horiv i njihova sestra Libid, po legendi su napravili prvo naselje ovde na Dnjepru. Kažem legenda, jer ne postoje mnogo preciznih i istorijski utvrđenih podataka ni o vladavini, ni o njihovim potomcima. Ipak pričamo 4. i 5. veku.

U centru ima dosta topola, što nije baš kul za nas alergične u proleće. Fun fact je da Ukrajinci devojke nazivaju topolama, kao kompliment. Ukrajinke su u Kijevu prelepe, verovatno najlepše žene koje sam video na svetu, iako sam sve vreme imao utisak da su Balkanke te koje nose titulu.

Kijevsko-pečerska lavra

Kijevsko pečerska lavra je najpoštovaniji pravoslavni kompleks u istočnoj Evropi, mesto hodočašća i izgradio ju je monah Antonije 1051. godine, koji je zapravo hteo da proširi već postojeći manastir, koji se nalazio u pećini. Ovde se čuvaju i mumificirani monasi, koji su jako dobro sačuvani. Naučnici tvrde da je to do perioda, temperature, gline i još nekih faktora, dok vernici smatraju to božijim čudom.

I ovaj manastir je od 13. veka prošao kroz uništavanje, pljačkanje i spaljivanje. Rekonstrukcija je počela je u 18. veku, kada je izgrađen i glavni zvonik koji je sa 96,5 m bio najviša građevina u carskoj Rusiji u tom trenutku.

Sofijski trg je nekada bio glavni gradski trg i ovde je Katedrala Sv. Sofije, nazvana po Aji Sofiji, i u nju nismo ulazili, samo smo videli ulazni zvonik.
Katedralu je podigao Jaroslav Mudri, ruski knez čiji se i grob ovde nalazi. On je podigao dosta crkava i generalno je za vreme njegove vladavine Kijevska Rusija kulturno i vojno procvetala.

Žena mu je bila švedska princeza, čime se nastavljaju švedsko ukrajinski odnosi, kako su prvobitno u 9. veku ovde došli Vikinzi, koji su osnovali Kijevsku Rusiju, praktično prvu državu i u ukrajinskoj, ali i u ruskoj istoriji. Tu je spomenik Bogdanu Hmeljickom, koji je bio vođa kozaka i Ukrajince oslobodio od Poljskog ropstva, a ubrzo i ujedinio sa Rusijom.

Probali smo i nacionalno ukrajinsko jelo – boršč. Jede se i u Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Moldaviji itd, ali se smatra da je originalno iz Ukrajine.

Postoje razne konfiguracije sastojaka, u zavisnosti od regije, ali najčešće idu meso (svinjetina, govedina ili kombinacija), dinstano povrće, kupus, krompir, luk, paradajz, koren peršuna, ukišeljena cvekla….
Obavezno probajte!

Pored Zlatne Kapije se nalazi istoimena podzemna železnica. Blizu se nalazi i metro stanica Arsenalna i to je najdublja stanica na svetu sa 105,5 metara, ali nažalost bila je u rekonstrukciji, a puštena je u promet samo dva meseca nakon naše posete.

Statuu Majke Otadžbine ne možete da promašite, jer se vidi iz svakog dela grada. Napravljena od nerđajućeg čelika, u desnoj ruci drži mač od 16m, a u levoj štit sa grbom Sovjetskog Saveza.
Ovo je najveća statua u Ukrajini, a 25. najveća na svetu i to zato što se računa visina bez postolja dakle – 62m, umesto 102m cele visine.

Unutar spomenika postoje liftovi koji idu do dva vidikovca. – na 36 i 91 metar. Ispod postolja je Narodni Muzej Istorije Ukrajine u Drugom svetskom ratu iz iste godine kao i spomenik 1981. godine.
U Memorijalnoj sali Muzeja postavljene su mermerne ploče sa isklesanim imenima više od 11.600 vojnika i preko 200 radnika koji su dali život za otadžbinu.

Ceo memorijalni kompleks se prostire na površini od 11 hektara, na brdu, sa pogledom na reku Dnjepar i jednu slatku belu baptističku crkvu.

PIROGOV

Južno od centra grada na teritoriji od 150 hektara nalazi se ovaj muzej na otvorenom, podeljen na 6 parcela gde je prikazana arhitektura i život u različitim regijama Ukrajine, od 17. do 20. veka.
Osim kuća tu su i vetrenjače, škola, drvene crkve i većina zdanja je autentična, doneta u Pirogov iz različitih delova zemlje. Imali smo priliku da čujemo cimbal, a i da probamo da ga sviramo.

Ovde se često održavaju pozorišne predstave, folklorni koncerti i festivali zanatlija, a kako je muzej ogroman, treba nekoliko sati da se obiđe, pa je zgodno da se napravi odmor na jednom od štandova sa narodnom kuhinjom.

Kijev ima oko 3 miliona stanovnika i mnogo sadržaja, pa i da ne guglate naletećete na Stadion Dinamo Kijeva, sinagogu, Narodno pozorište/opera Taras Ševčenko, Ministarstvo inostranih poslova i ostale impozantne građevine.

DNJEPAR (2021km)

Dnjepar je stvarno premoćna reka, iz aviona smo videli koliko je široka u samom Kijevu, ali još mnogo je šira severno ka Černobilju i dole ka jugu.
Dnjepar je posle Volge i Dunava, najduža reka u Evropi.

Izvire u Rusiji, prolazi većim delom kroz Belorusiju i najvećim delom, oko 50% reke, prolazi kroz Ukrajinu. Ural je nešto duži od Dnjepra, ali je poznat kao granica između Evrope i Azije, pa mi je čudno da ga svrstamo u evropsku reku.
Topli savet je da odete na kruziranje Dnjeprom, jer ćete videti celi Kijev iz druge perspektive. Do luke iz centra grada, možete doći i žičarom, linijom koja ima samo dve stanice. Stanica je blizu Andrijevske crkve i Crkve Uspenja (989-996god) koja se nalazi na platou gde je Kijev nastao.

Na istom platou je i Narodni muzej Ukrajine, ja nisam bio, jer me je služilo vreme, ali kako je većinom godine, prehladno u Kijevu, ovo je nešto što je vredno posete ako ste ovde u hladnom periodu.

Bio sam u dosta evropskih prestonica, ali Kijev me je zaista oduševio, naravno treba pripisati bodove tim sunčanim danima koje smo imali ovde, nije uvek tako, prosečna godišnja temperatura je oko 8 stepeni, u poređenju sa Beogradom gde je oko 12, pa savetujem da posetite Kijev na proleće ili na leto kao što smo mi uradili.

Dok ste u Kijevu, možete posetiti i Černobil, koji je na 2 sata vožnje odatle, ali on zaslužuje poseban blog.

FUN FACTS:

-Ukrajina ima 43 miliona stanovnika.
-Žitnica Sovjetskog Saveza, danas je jedan od najvećih proizvođača pšenice na svetu. (Ukrajina Je najveći svetski proizvođač semena suncokreta)
-Ukrajinci su sat vremena ispred nas (GMT+2) i nalaze se među najpismenijim Zemljama Sveta (99.4% populacije je pismeno)
-Ukrajina je ne računajući Rusiju, najveća država u Evropi
Poznate ličnosti iz Ukrajine su:
-Ruslana, Vitas, Mila Kunis, sportisti Sergej Bupka, braća bokseri Kličko, Timoščuk, Andrej Ševčenko i poznatiji prezimenjak Taras, itd

ODESA

Iz Kijeva idemo u Odesu, najveći lučki grad u Ukrajini sa nešto više od milion stanovnika.
U 19.veku ovde je živelo dosta Srba, bili su trgovci, oficiri… Kada su Tatari i Turci bili najureni iz Odese, grad je ostao pust, pa su Rusi pozvali svoju pravoslavnu braću, Srbe, Bugare i Grke da nasele Odesu. U istom veku, ovde je bilo 30% Jevreja, ali nakon Drugog svetskog rata kada se ovde desilo krvoproliće, većina njih je otišla u Izrael.

Drugi dan Odese je bio možda najbolje proveden dan u Ukrajini, jer nismo očekivali uopšte da će biti toplo i da 2 dana nakon Černobila praktično letujemo u Odesi.
Grad ima nekoliko velikih plaža, uglavnom peščanih, a Arkadija je najpoznatija, zbog svog šetališta, luna parka, akvaparka i brojnih restorana i klubova.

Svratili smo u Ibiza beach club, jedan od najvećih i najboljih ovde i ubrzo javili vodiču da pomeri ručak i obilazak grada, samo da se malo okupamo.
Ušao sam malo u vodu, ali to je Crno more, nije ništa posebno, većinu vremena smo proveli na bazenu.

Pao je i pljusak, jedini u bazenu smo bili mi, rokali smo do kraja uz super muziku lokalnog DJ-a , a za relativno malo para smo ovde i jeli i pili ceo dan. Nakon bazena, nastavili smo u luna park.
Jasno vam je da smo sve planove odložili i rekli vodiču da ćemo ceo dan ovde ostati i definitivno nismo pogrešili.

U Odesi je istorijski uvek bilo najviše Rusa, sada ih ima oko 25%, dok skoro 70% čine Ukrajinci. Iako je njih više, na sve strane ćete čuti ruski jezik.

Iako mi je Odesa zvučala kao grad u kome bi Puškin umro u snegu, leta su topla ovde, od maja do oktobra temperatura je iznad 20 stepeni, naravno avgust ide i do skoro 30 stepeni u proseku.
Mi smo bili početkom juna, pa je bilo i Sunca i kiše.

Sve bitno se nalazi u centru grada, gde je i staza slavnih ljudi iz Odese. Nisam prepoznao većinu, ali jesam Vasilija Kandinskog, jedan od mojih omiljenih slikara 20.veka.

Opera je sigurno jedan od identiteta grada, izrađena krajem 19.veka na temelju Opere koja je izgorela u požaru.
Većina grada je igrađena baš krajem 19.veka, jer je tada Odesa bila u procvatu, bila je četvrti najjači grad u Ruskoj Imperiji, posle Moskve, Sankt Peterburga i Varšave. Da, Varšava je bila u sklopu Imperije.

Posetili smo i muzej Puškina u istoimenoj ulici, koji je bivši hotel, u kome je on odseo samo 13 meseci, kada mu je car zabranio da bude i u Odesi, prosto je bio miljenik čitalaca, ali ne i vlasti. Zapravo nismo ulazili u muzej, ali smo za sreću protrljali Puškinov nos na statui ispred muzeja.

Pored gradske skupštine nastavlja se Istanbulski park, podsetiću da je Odesa bila pod Osmanlijskim carstvom jedno vreme, a zanimljivo je da se i Litvanska Kneževina prostirala čak do ovde, do velikog dela obale Crnog mora.

POTEMKINOVE STEPENICE

Ovde ima skoro 200 stepenika u dužini od 142 metra, stepenice se šire, pa je na vrhu širina oko 12, a na dnu stepeništa širina oko 22 metra. Postoji i žičara, a ispod nje i klavir!
Potemkin je bio general i ljubavnik Katarine Velike, naravno oni nisu smeli da se venčaju kako Potemkin nije iz kraljevske porodice. Katarinin pravi muž je bio Petar III, koga je otrovala. Katarina i Potemkin se uz Hose de Ribasa, Volana i Zubova, smatraju osnivačima današnje Odese.

Na ovim stepenicama je sniman film „Oklopnjača Potemkin“ iz 1925. godine sa čuvenom scenom kolica sa bebom koje se kotrljaju niz stepenice. U „Nacionalnoj klasi“ u sceni bioskopa, Aleksandar Berček gleda ovaj film sa replikom „kako montira!“, mnogo godina kasnije u „Južnom vetru“ pojavljuje se kao omaž, ista scena sa starijim Berčekom. Mnogima je poznata scena sa kolicima i stepenicama iz filma „The Untouchables“ (1987).

Poslednji dan svratili smo u Bernardazzi restoran, više zbog arhitekture, nismo jeli, ali nismo ni pili, njihovo vino, po kojem su poznati u Ukrajini. Generalno ovo je vinsko područje, kako se nalazi blizu Moldavije, koja je poznata po vinu. Vino idemo da probamo baš ka Moldaviji, skoro na samoj granici u vinariju Šabo.
Najbolje što sam probao je bilo neko gruzijsko vino, a ovde prave i konjak i vermut.

Објављено

ALBANIJA

Na leto 2020. putovao sam u Albaniju avionom za 75e Air Serbia-om.

Nakon nekih istraživanja kako da dođem autobusom, jer stvarno ima prejeftinih opcija, ipak sam odlučio da odem avionom, a da me ekipa vrati nazad kolima preko Kosova.

Odmah na aerodromu “Majka Tereza” u Tirani sam video mini buseve koji vode do Drača, Valone, Fjera i centra Tirane.

Otišao sam mini busom do Drača za 4e, koliko je cena i za Fjer (Fir), dok je za Valonu cena 8e, apsolutno ok cena i brz način da se stvorite na plavom moru. Vozač je prihvatio evre, kako nisam imao leke i razmenio mi je po povoljnom kursu.

U većini država u kojima sam bio, aerodrom je mesto gde će vas taksisti sigurno odrati, ali ovi ljudi ne samo da su mi naplatili pristojnu cenu, nego su bili i jako ljubazni, čak sam se čuo telefonom sa vlasnikom prevoza, koji me je savetovao da ne idem u Valonu, jer bus kasni.

Ovo iskustvo sam i kasnije doživljavao, Albanci su zaista gostoprimiv narod. Iako im je italijanski bliži, progovorili bi po koju na engleskom ili pozvali nekoga ko zna bolje da se sporazume.

Lek iznosi skoro isto kao naš dinar, bilo je jednostavno za računanje.

Drač

Drač je najveća luka i definitivno najbitniji istorijski grad u Albaniji. Zbog dobre strateške pozicije ovde su tokom istorije bili i Rim i Vizantija i Mlečani i Anžujci i Turci, ali i Srbi.

Sloveni su prvi put došli u Albaniju u 6.veku na teritoriju Drača, iako je sam grad nastao u 7.mom veku. Kralj Milutin je zauzeo Drač pred sam kraj 13. veka, ali na kratko.

Zanimljivo je da Car Dušan, iako je osvojio Albaniju, nije zauzeo Drač. Srbi su bili ovde i tokom Prvog Balkanskog rata i generalno ima dosta Srba ovde, a zašto nisu popisani kao Srbi i zašto ne nose srpska imena, o tome ću pisati kasnije.

Kada je Albanija stekla nezavisnost, Drač je bio i prestonica na nekih 7 godina. Prvo na šta sam naišao u gradu bila je pravoslavna Crkva Sv. Pavla i Sv. Astija Dračkog. Ubrzo sam se našao pored luke, na šetalištu pored mora gde je sve bilo u radovima, kao i još neki delovi grada koji su ostali kao ožiljak posle zemljotresa 2019.godine.

Luka u Draču izgleda kao Solun sa AliExpress-a, prvenstveno zbog Kule Drač, ali ima fin potencijal da se razvije u pravu jadransku promenadu.

Plaže oko luke nisu preporuka, ima i prljavštine i blata, ali ako ste ovde idite malo dalje oko Drača, najviše naših ljudi letuju u Golemu. Svakako moja preporuka je da idete što južnije, od Valone do Sarande imate lepih letovališta sa tirkizno plavom bojom Jonskog mora. Dhërmi je mesto koje su mi svi lokalci preporučili.

90% morskog tereta Albanije stiže u luku Drač, pomenuo sam poziciju, istorijskih ostataka ima puno, ali nisam posetio rimski amfiteatar iz 2. veka, rekli su mi ljudi da nije nešto posebno. Tokom 80tih grad se na kratko  zvao Drač Enver Hodža. Lik o kome ću dosta pisati.

Smestio sam se blizu glavnog gradskog trga za 19e za noć. Na trgu je glavno dešavanje uveče, mladi, stari, svi su tu. Gradska opština, džamija, palme i fontane okupljaju ljude u srce Drača.

Još prvog dana sam primetio Mečke. Podatak iz 98. kaže da je 60% automobila u Albaniji bilo marke Mercedes.

Ne zna se baš zašto, postoje razne teorije, da su ih krali u Nemačkoj ili prosto smatrali da je to najbolje vozilo za njihove doskorašnje užasne puteve sa rupama…i tu dolazimo do još jednog fun fact-a, a to je da je do 91. u Albaniji bilo samo 7000 automobila. U doba komunizma bilo je zabranjeno da imate kola osim ako niste visoki funkcioner ili neki veliki biznismen.

Ostali su vozili zaprežna kola, kočije ili bicikle. Tako da Albanci do skoro nisu imali kvalitetne puteve, a i ovo je rezultiralo time da su jako nemarni i divlji vozači.

Od cena u Draču mogu da pomenem da je burek je bio 70 leka jogurt 50, srednja pica 300 leka. Cene u 2020. Burek je logično, nešto što bi trebalo da se proba u ovoj zemlji, ali u buregdžinici Sejko koju mi je više lokalaca preporučilo nisam jeo dobar burek, imao je ukus Fornetija.

Sim kartica sa 20GB interneta+minuti i poruke u mreži, me je koštala oko 15e u Vodafonovoj radnji. Od 2021. sa Albanijom imamo dogovor o ukidanju roaminga, tako da ovu karticu možete da uzmete samo zbog interneta.

Kula Drač

Krećem ka Valoni, ali u Draču se stanica za Valonu nalazi 10km od centra, pa je taksi tražio 1000 leka. Uzeo sam bus za 60 leka, uvek jeftinija opcija.

Na stanici, na kojoj ne postoji red vožnje niti ikakva tabla, čekao sam oko 45min bus za Valonu. Prilazio mi je čovek sa ponudom da me odveze za 40e kolima, ali sam ga više puta odbio, dok na kraju nisam posustao zbog vrućine i čekanja busa za koji nisam siguran kada će doći. Spustio sam cenu na 20e i za sat i dvadeset minuta sam bio na destinaciji.

Ovo je bio linijski taksi, odnosno čovek koji skupi više ljudi i vozi međugradske trase, tako da sam se vozio sa još jednim čovekom srpskog porekla i jednom bakicom.

Valona

Vljore, Vlora ili Valona je primorski grad i treći najveći u Albaniji.Ima veliku, široku gradsku plažu, ali smo otišli malo južnije, gde su malo izolovanije plaže koje nemaju pesak, nego šljunak, kao i većina južnog dela albanskog primorja. Po tradicionalnom računanju, odavde bi već trebalo da kreće Jonsko more, pa sve pomalo liči na Grčku.

Kad kažem smo , mislim na Gogu i Ivanu, JeftinoPutuj, drugare iz Novog Sada koji su mi i dali ideju da letujem u Albaniji. S njima sam se našao u Valoni, koji su  pre toga prošli lep deo južnog primorja.

Interesantno je da cela Albanija ima samo 13 ostrva, i većina su pusta ili su vojna baza, a od njih 13 samo  su 2 veća od 1km kvadratnog.

Valona je začuđujuće veliki grad, oko 100.000 stanovnika živi u gradu sa centralnim bulevarom koji podseća na Novi Sad. Ovde su i cene kao u Novom Sadu, i u gradovima koje sam obisao cene su manje više takve, negde je možda kao u Nišu, negde skuplje, ali uvek niže cene nego beogradske.

Iako te 2020. godine cene nisu bile visoke, već sledeće godine su mi ljudi rekli da je sve malo postalo skuplje. Razvijen ko albanski turizam polako gubi svoje značenje.

Balkanski savez Albance oslobađa Turaka, a državu dobijaju uz pomoć drugih saveznika 1912. baš u Valoni, gde je potpisana deklaracija o nezavisnosti Albanije, pa je Valona postala i prva prestonica.

Ovo nije dugo trajalo, 1914. Italijani opsedaju grad, a prestonica se seli u Drač.

I ovde se svašta gradi, kao i u Draču, ali ipak Tirana će nam kasnije doći kao šlag na tortu. Naišli i smo i na Stari Grad, obnovljenih fasada, pa deluje kao neke kulise, svakako lepo za toplu večernju šetnju.

Ono što je preko puta mora i duge gradske plaže je promenada i niz kafića, poslastičarnica, restorana. Slagao bih vas ako bi reko da ih ima manje od 200 lokala.

Po centru se može videti i više spomenika u znaku nezavisnosti, kao i Muradi Džamija.

SRBIN U ALBANIJI

Po statistikama Albanci čine ogromnu većinu stanovništva, Grci su najveća nacionalna manjina, a podaci o Srbima slabije. Definitivno je da nas ima mnogo ovde, ali za vreme kralja Zogua, a naročito vladavinom komunističkog diktatora Enver Hodže, Srbi i još neke manjine morale su da se izjašnjavaju kao Albanci i da menjaju i ime i prezime. Ovo je trajalo do devedesetih i danas poalbanjeni Srbi mogu da vrate staro ime ili prezime. Dakle i dalje ne mogu oba.

Jedan vlasnik smeštaja mi je rekao svoje albansko ime, a kada je čuo da sam iz Srbije, reko je da mu je pravo ime Đorđe.

Ono što sam jako hteo da izbegnem je da me pitaju odakle sam, imao sam iskreno trip kao Srbin u Albaniji, a bukvalno me je svako s kim sam pričao, pitao to. I kad kažem da sam iz Srbije, reakcije su bile ili osmeh ili prosto kao da sam reko da sam iz Estonije, nikakav mrki pogled ili slično.

Zaista sam se bezbedno osećao ovde i svuda su me lepo ugostili.

Zvernec

Zvernec se nalazi nadomak Valone, blizu istoimenog sela gde žive albanski pravoslavni Cincari.

Ispred borove šume, nalazi se manastir Uspenja Bogorodice Marije (Manastir Svete Marije). Ova pravoslavna crkva je građena u vizantijskom stilu i potiče iz 13.veka, mada ima i nekih novijih delova iz 19. kao i starih ostataka iz 5. i 6. veka

Do kasnih šezdesetih prilaz za posetioce nije bio moguć, ovo je bio neki vid Golog otoka, gde su proterivani neistomišljenici komunističke partije Enver Hodže. Očekivao sam mnogo džamija u Albaniji, ali kao da sam video više manastira nego džamija na ovom putu.

Ovo je jedno od 13 ostrvaca u Albaniji sa ukupnom površinom nešto manje od 10 hektara.

Iako je Zvernec ostrvo, povezano drvenim mostom, ne nalazi se čak ni u Jadranu, nego u jednoj laguni. Laguna se zove Narta, kao i mesto pored, pa smo svratili i na poslednje kupanje na njihovu plažu. Plitka voda, ne tako plava, više jezerasta, nije za preporuku, ali sam se ovde okupao za kraj.

Ja sam bio samo na tri dana, pa nisam prošao one najbolje plaže na jugu, ali moja ekipa jeste, koja je baš na ovom mestu snimala detaljno uputstvo o tome kako doći u Albaniju, cene, putevi, smeštaji, preporuke za plaže, ostaviću vam link ovde pa gledajte. Takođe bih pomenuo ozbiljan sajt Albanija.rs gde je jedan naš momak pisao razne korisne informacije, kao i facebook grupu Letovanje u Albaniji, gde ljudi pišu iskustva, dosta će vam pomoći ako nameravate da krenete na ovo neotkriveno primorje.

Ako  idete kolima treba vam zeleni karton, gorivo je malo jeftnije, gas je skoro duplo jeftiniji, ali gledajte da svakako točite na Kosovu i Metohiji, jer je mnogo povoljnije

ČINJENICE

  • 70% zemlje je planinsko, a najviši vrh je Korab, na samoj granici sa Makedonijom.
  • Koliko u Albaniji toliko Albanaca ima i u dijaspori, smatra se možda i više.

Od devedesetih godina populacija je opala za nekih 12%

Iako se broj Albanaca koji žive van Albanije menja, procene su da je njih oko 7 do 10 miliona u Evropi – najveći deo u Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori, Kosovu i Grčkoj. Takođe, procena je da u Albaniji, u samoj zemlji živi oko 3 miliona ljudi.

  • Postoji više od 750.000 bunkera u državi

Videli smo ih dosta na putu. Paranoični Enver Hodža ih je gradio tokom više decenija sve do smrti 1985. godine, i to u trenutku kada je Albanija bila najsiromašnija zemlja Evrope, on je novac trošio na eventualne nuklearne napade koji se nisu desili.

Tirana

Dolazak u Tiranu je bio pomalo stresan, jer je desetak ulica bilo u radovima sa sve bagerima, pa je sve delovalo kao lavirint, parkinga nije bilo, pa smo izgubili dva i po sata baveći se parkirannjem, a potom i smeštajem.

Odmah nakon smeštaja smo došli na Skenderbegov trg, gde se nalazi Narodni muzej i ogromna instalacija #Tirana100, jer je 2020. bilo tačno 100 godina od kako je Tirana postala prestonica.

Stogodišnjicu iste godine je slavio i naš Šumarski fakultet u Beogradu. Tu je i statua ovog Skenderbega, po Srbima Srbina, po Albancima Albanca, za koga se smatra da je prvi put podigao albansku zastavu 1443. pa se ova zastava smatra za jednu od najstarijih na svetu koje su i dalje u upotrebi.

Da li ste znali da se u centru Tirane nalazi ogromna pravoslavna crkva?

Manja je od hrama Svetog Save, ali svakako jedna od najvećih pravoslavnih zdanja na Balkanu.

Otvorena je 2012. a inauguracija je bila 2014. kada je prisustvovao i naš patrijarh Irinej, još uvek živ i aktuelan tokom moje posete ovom hramu.

U Albaniji samo 7% čine pravoslavci, islam je najzastupljeniji sa 60%, katolika je 10%, a neizjašnjenih i ateista je čak oko 25%.

To je verovatno zato što je do 1992. religija bila zabranjena ovde, a Albanija je bila i prva ateistička država na svetu. 1967. je pogodite ko? – Enver Hodža proglasio za takvu i dosta je bio radikalan sa celom filozofijom socijalizma, čak je smatrao da ostale države nisu dovoljno komunističke, čak ni Rusi, a ni Jugoslavija naravno i zato je verovatno uvek bio slab sa saveznicima, dugo je samo Kina bila jedini prijatelj Albaniji.

Prvi utisak o Tirani je da ima dosta zelenila, široke bulevare, ali da nije toliko čista. Naišao sam i na betonsku piramidu, koja je pokušaj muzeja Enver Hodži, koji su igradili njegova ćerka i zet, ali kako narod nije bio ljubitelj ovog državnika, građevina je osuđena na propadanje.

Iza jednog od mnogih parkova video sam katoličku crkvu Sv. Pavla, ispred koje se nalazi statua Majke Tereze, zamalo jedine albanske nobelovke, ali je Tereza tokom života uzela indijsko državljanstvo, pa Albanija ostaje bez Nobelove nagrade, a takođe nemaju nijednu Olimpijsku medalju. Kad smo kod sporta, nećete promašiti Arenu Kombëtare, najveći stadion u Albaniji. Pored nje se nalazi upečatljivo lepa zgrada, Politehničkog fakulteta.

U Tirani se nalazi najveća do skoro džamija na Balkanu – Namazgah džamija.

Kako Istanbul spada u Balkan, a Aja Sofija od 2020. opet postaje džamija, Namazgah se spušta na drugo mesto.

Iako je kamen temeljac postavljen još ranih devedesetih, tek 2015. počinje gradnja, uz donaciju Turaka, pa je i sam Erdogan prisustvovao ceremoniji otvaranja.

Još jedna bitna džamija se nalazi blizu Skenderbegovog trga, a to je Et’hem Bey džamija i pored nje Sahat-kula.

Sve od navedenog se nalazi u užem delu Tirane, pa sam mogao peške da obiđem glavne lokalitete. Ima i modernih delova grada, kao što je visoka zgrada Plaza hotela, čija je jedna strana usečena, kako bi se sačuvala grobnica Kaplan Paše, koja je na ovom mestu od 1820. godine. Nedaleko odatle sam video crnogorsku ambasadu. Prvi put u životu.

Putem preko Crnog Drima, vraćamo se u Beograd preko KiM.

Na granici sa Kosovom, dajte lične karte, nikako pasoš, jer Srbija naravno ne priznaje Kosovo, pa vam ne treba njihov pečat u pasošu. Nećete moći da uđete u Srbiju, osim preko Makedonije.

Na pomenutoj granici, prelazu Merdare čekali smo 3:45min. Nikad duže nisam čekao granicu, ali osim toga na Kosovu nismo imali problema, ni sa graničarima ni na putu, čak smo i stali u Prizren, stari gradić na Bistrici. Koliko god to hteli, Kosovo ovde nije Srbija. Momci na parkingu su nam rekli da znaju pomalo srpski, videli smo radnje koje prodaju albanska obeležja, spomenike albanskih vojnika nastradalih 1998. godine u samom centru grada, kroz koji se orila molitva hodže sa Sinan Pašine džamije. Crkva Svetog Spasa je bila zaključana.

Istorijski sa Albancima nismo imali dobre odnose, ne bih se bavio brojanjem žrtava, svakako sam snimio vlog da odete na jeftino i plavo more, u državu koja nam trenutno ne traži ni PCR test. Albanija je skoro duplo jeftinija od Grčke, stvarno treba iskoristiti taj ALBANSKI TURIZAM dok je još uvek sarkazam.

Dok sam pisao blog, savetovao sam se sa istoričarima, koji znaju svakako bolje od mene i slali su mi odlomke iz knjiga iz kojih uče, nisam informacije skupljao na internetu, ali po komentarima na videu, shvatam da nijedna strana ne može biti zadovoljena, da postoje uvek minimum dve strane istorije i naravno gomila nacionalista ili samo zatucanih ljudi zbog kojih sam prinuđen da ugasim komentare, ali hvala vam što ste mi napucali vjuove. Much love kisskiss

Објављено

LAOS – VIJENTIJAN

Nakon intenzivnih mesec dana na Tajlandu, stižem u mirni Vijentijan za 75e avionom iz Čiang Mai-a, negde pred dan zaljubljenih, u sušnom periodu, kada su visoke temperature.

Vijentijan se nalazi na samoj granici sa Tajlandom, na reci Mekong, nema ni milion stanovnika (820k je imao 2015.) i turisti ga često zaobilaze, pre idu u Luang Prabang, bivšu prestonicu (do 1975.) tako da turizam ovde nešto ne cveta.
Za nekoliko dana mislim da sam naučio sve belce napamet, koliko nas je bilo malo u tom “kvartu za turiste”.

LAOS FACTS

  • 7 miliona stanovnika
  • Ne izlazi na more
  • bivša francuska kolonija (oslobodjen 1953.)
  • 80% Laošana bavi se poljoprivredom
  • Jedna je od 4 komunističke države (Kina, Vijetnam, Kuba)
  • na listi bezbednih zemalja iznad Srbije

Laos je jedina zemlja Jugoistočne Azije koja ne izlazi na more što je greota kad si veličine Rumunije, a i ceo tvoj komšiluk izlazi na predivno more. Takođe zanimljivo je da je Laos bivša francuska kolonija, francuski se i dalje dosta uči po školama, ali svega 3% stanovništva zna da priča ovaj jezik.

Svakako se vidi veliki uticaj Francuza, prvenstveno po kolonijalnoj arhitekturi i širokim bulevarima, ali i po kopiji Trijumfalne kapije u Parizu – Patusai-u.
Patusai i znači u bukvalnom prevodu pobednička kapija, a za razliku od one u Parizu koja ima samo dve kapije, ova ima četiri i malo je veća.

PATUXAI

U podnožju spomenika nalaze se i klasični elementi iz laoške arhitekture, koji se nastavljaju i kroz enterijer sve do vrha konstrukcije.

Na prvom spratu su administrativne prostorije, ali i mini pijaca sa garderobom i suvenirima. Dosta jadnjikavo, ali turistički i mada ima zanimljivih stvari, cene su malo jače nego po gradu. Penjete se na visinu od 55m odakle se vidi ceo centar grada i svega par zgrada u Vijentijanu su više od Patusai-a, uglavnom neki hoteli. Generalno grad je nizak iako postoje neki planovi za izgradnju modernog dela grada sa staklenim neboderima.
Patusai je posvećen poginulim Laošanima u Drugom svetskom ratu i u borbi za nezavisnost protiv Francuza. Tokom rata u Vijetnamu, SAD je dao pare Laošanima za cement kako bi ovi izgradili aerodrom koji bi Ameri koristili kao bazu za napade Vijetnamaca. Laošani od tog cementa grade Patusai, pa ga neki lokalci u šali zovu “vertikalna pista”.
Amerikanci su im se osvetili tokom Vijetnamskog rata kada su bacili oko 2 miliona tona bombi, čime Laos postaje najbombardovanija država u istoriji naše planete. Veruje se da trećina nije eksplodiralo. Veći gradovi nisu u opasnosti, jer su očišćeni, ali periferije i šume i dalje kriju aktivne bombe.

Na istom platou u nastavku je i park koji se , kreativno, takođe zove Patusai park. Tu je i kabinet premijera kao i fontana, donacija Kineza.

Ženevskom konvencijom 1954. Francuzi napuštaju Laos i Laos postaje neutralna država. To nije trajalo dugo, jer se spremao građanski rat, kako su komunisti želeli da svrgnu kralja. Ovaj rat je trajao oko 16 godina, gde je SAD stajao na strani kraljevine i iako su prosuli one silne bombe, izgubili su ovaj rat. Laos 1975. postaje jednopartijska komunistička država, što traje i do današnjeg dana.

Iako je komunizam već dugo ovde, budističkih hramova ima dosta, nekako žive u simbiozi, iako znamo kako je religija tretirana od strane komunista.

Laos je jako sličan Tajlandu, nisam primetio razliku u fizionomiji, alfabet im potiče iz istog korena – kmerskog pisma, pa su i  jezici su na nekoj srpski – slovenački razlici. Ovo su pevljivi jezici koji imaju mnogo vokala, konkretno laoški ima 28 samoglasnika.

Hrana je takođe slična, ali nisam oduševljen hranom u Vijentianu. Ne bih da sudim nakon ovako kratkog boravka, ali nijedan obrok mi nije bio dobar. Tajlandska kuhinja je dosta začinjena, često ljuta i slatkasta, dok Laošani kao da u potpunosti zaobilaze začine pa mi je sve bilo maltene bezukusno. Kobasica je karakteristična za Luang Prabang, grad u planinskom delu Laosa, ali svakako sam želeo kod lokalaca da probam kako je spremaju. Nije bila loša.

Kod lokalaca su dva obroka plus piće su bili oko 3, 4 evra, dok su u bolje uredjenim restoranima cene skoro duplo jače, a ni na jednom ni na drugom mestu nisam jeo nešto baš dobro, čak sam se dosta puta razočarao.

Ako ništa, pio sam sokove sa ukusima kokosa, mangostina, sapodilje itd i probao sladoled od duriana, crnog pasulja i pandana.

Hramovi su budistički, pa je i logično da sliče tajlandskim, ali mogao sam da primetim da Laošani nisu veliki umetnici kao Tajlanđani, bilo je momenata “ali express” hramova, gde su statue bile fabrički kalupi, koji deluju da koštaju 50e.

Očigledna je razliku u izradi, materijalima i dodiru umetnika.

SI SAKET

Si Saket je stari hram u centru grada, čiji su neki delovi pretvoreni u muzej gde je izloženo oko 10.000 Budinih figura.

Izgrađen je početkom 19. veka, ali ubrzo nakon toga su ga Sijamci (Tajlanđani) srušili, da bi 100 godina kasnije Francuzi pomogli obnovi hrama, i tako i danas izgleda. Zanimljivo je da nigde ne pominju Tajlanđane, svaki tekst u kompleksu navodi “susednu državu”. To je zbog toga jer su danas Laos i Tajland veliki prijatelji, postoji čak i Prijateljski most preko Mekonga, imaju ogromnu zajedniču granicu i mislim da samo žele da zaborave svoju ružnu, neprijateljsku prošlost.

WAT SIMUANG

Wat znači hram, a Simuang je žena koja se tokom izgradnje ovog kompleksa, bacila kao žrtva Bogovima. U tom trenutku je bila trudna.

Ovaj hram u Vijentijanu nazivaju i Majkom hramova. Ovde sam prvi put video 3d freske u budističkom hramu.

Ljudi, jako je vruće! Ovde nosite kreme sa visokim faktorima, a možete i ručne suncobrane kao lokalni monasi.

Osim što je takva klima, a i sušna sezona, Laos je dosta manje zagađen od Tajlanda.

U Bangkoku imate sloj smoga koji vas štiti od sunca, dok ovde sunce prži direktno u vas, a nema mnogo hlada.
Sve ovo čini da Vijentijan izgleda usporeno, uspavano i kao da je stao u vremenu.

U sklopu hotela često bude bazen.

PHA THAT LUANG

Fa tad luang ili Velika stupa je najbitniji spomenik u gradu i nacionalni simbol Laosa. Nalazi se na nekoliko novčanica, kao i na grbu Laosa i smatra se da se u stupi nalazi Budina grudna kost.

Lokalci tvrde da je ovde bio stari hindu hram iz 1. veka.
Cena ulaznice je simbolična (0,44e), ali i nema ništa posebno da se vidi, pogled na spomenik je svakako najbolji iz daljine.

Visok je 45m, a oko sebe ima 30 manjih stupa, samo vrh je od pravog zlata, ostalo je imitacija.

Ispred Fa tad Luanga je statua kralja (Sethathirath-a) zahvaljujuci kojem je stupa i izgrađena 1566. godine, a osim nje sav sadržaj je besplatan, a ima ga u ovom velikom kompleksu. Originalno su se nalazila četiri hrama oko stupe, jedan sa svake strane, a danas postoje samo dva – Wat That Luang Neua, u kom boravi vrhovni budistički sveštenik Laosa i Wat That Luang Tai gde se nalazi ležeći Buda.

Ovo je jedna od glavnih poza u prikazu Bude, koja označava njegov ulazak u konačnu nirvanu. Uvek leži na desnoj strani tela, glavom naslonjen na lakat ili na jastuk. Prva i verovatno najpoznatija statua ležećeg Bude nalazi se u Wat Pho-u, u Bangkoku.

Nacionalni cvet ove države je prelepa dok champa. Lepo izgleda, lepo miriše, ima ih svuda duž avenija Vijentijana.

Kao što je kod nas visibaba vesnik proleća, tako je kod njih cvetanje ove biljke vesnik Nove Godine, koja se slavi sredinom aprila.

Ovo je i nacionalni cvet Nikaragve, dakle dosta rasprostranjena biljka, možda ste je videli i kod nas, mi je zovemo plumerija ili frangipani.


SAOBRAĆAJ

Vijentijan je grad koji se peške obilazi, nisam imao mnogo potrebe za prevozom, eventualno sam mogao bajs da iznajmim, video sam posle da može da se iznajmi za 1 evro ceo dan.

Iskusio sam vožnju i tuk-tukom i taksijem i autobusom i možete da pretpostavite da je bus najjeftiniji. Za razliku od Tajlanđana, Laošani voze desnom stranom, zbog Francuza.

HAW PHRA KAEW

Ovo je muzej, koji je nekada bio hram, izgrađen samo da bi čuvao Smaragdnog Budu u 16. veku.

Smaragdnog Budu su svi želeli, tako da je logično da je prošao dosta lokacija (Čiang Rai, Vijentijan, Bangkok..), što gradova, što država,  jer su ga u zaraćenim podnebljima odmah slali na sigurno, da se neprijatelj ne bi dočepao ove neprocenjive figure.

Buda je ovde u meditaciji, u još jednoj od čestih prikaza njegove slike a to je lotus poza. Meni se zalomilo da je ovo treći hram sa istim nazivom u kome sam bio, tako da sam ispratio jedan deo selidbe.

Pošto je ovo prakticno hram iz 20.veka jer je svaki prethodni bio srušen, jedino staro što je ostalo su neke Budine statue i ovi kameni ostaci iz 6.-9.veka, ali i drvena vrata koja se čuvaju pod staklom, a zapravo su vrata originalnog hrama.

U Vijentijanu sam video i taoistički hram Ho Kang, koji je bio nov tip hrama za mene, ali nakon Vijetnama gde ih mnogo više, već sam navikao na elemente koji se ponavljaju i na te detalje od poda do krova.

Phat Tich je još jedan hram u kineskom stilu, ali je zapravo budistički hram u vijetnamskom stilu. Naravno Vijetnamci su stil preuzeli od Kineza pod kojima su bili dugo, a ovaj hram konkretno je napravljen kao utočište za Vijetnamce koji su bežali iz rata.

Naišao sam i na jednu džamiju, ali velika većina stanovništva su naravno budisti.

Kralj Anouvong je poslednji vladar kraljevine Vijentijan, nakon koga je ovaj grad, opljačkan i srušen skoro do temelja i decenijama skoro niko ovde nije živeo, čak su francuski istraživači pronalazili ostatke grada u  džungli praktično.

Njegov spomenik se nalazi na promenadi pored Mekonga, koga sam mogao da vidim tek sa nekih 500m, jer se u sušnom periodu reka povuče.

Na istoj promenadi uz Mekong se nalazi i najveća ulična pijaca, gde je uglavnom garderoba, tehnika, gedžeti, ali najviše garderoba. Roba je više fensi i kvalitetnija nego na Tajlandu.

Pijaca kreće da radi negde u sumrak, što je u Laosu oko 5, ali najaktivnija je kada padne mrak.

Laos je Tajland na lekovima za smirenje, a Vijentijan je ubedljivo najmirniji glavni grad u kome sam bio. Noćni život je siromašan, iako se pijaca pretvori u mini vašar, vrlo je malo sadržaja, skoro pa nema noćnog provoda.


Nakon Tajlanda, nadao sam se da će ova siromašna zemlja izbalansirati moje troškove, medjutim Vijentijan nije jeftin.
Pred dolazak sam pročitao negde da je Laos čak i skuplji od Tajlanda, srećom to nije baš bilo tako. Sličan je sa cenama, što znači da većina stvari košta kao u Srbiji, a pojedine stvari su i dosta jeftinije.

BUDDHA PARK

Na granici između Tajlanda i Laosa, na 25km od centra grada, nalazi se park koji je osnovao jedan sveštenik-šaman 1958.
‘78 je izgradio jako sličan park na Tajlandu, par kilometara dalje od ovog.

Ovde se nalazi preko 200 budističkih i hinduističkih statua. Najveća statua u parku je ovaj ležeći Buda koji je dugačak 40m. Jedino gabaritno veće od njega je građevina bundevastog oblika, na tri sprata.

Ovo je hindu i budistički koncept arhitekture gde spratovi simbolizuju podzemni svet, zemlju i raj. U povratku silazimo opet u pakao, na ovozemaljski svet, jer je ulaz, odnosno izlaz upravo tu.

Slike znaju da prevare, sve je armirani beton, a za izgled starog kamena pobrinulo se i vreme i klima. Ta klima je tropska monsunska, gde je kišna sezona od maja do oktobra, zatim sušna sezona od novembra do februara, i onda idu mart i april koji su takođe suvi, ali sa najvećim vrućinama. Najbolje vreme za posetu Laosa je od novembra do februara, kako bi se izbegla i vrućina i velika vlažnost.

Ja volim prestonice, ali razmotrite posetu Luang Prabangu, koji je više Laos i istorijski možda zanimljiviji.
Ulaznica je 3,2e

Do Buddha parka sam išao i vratio se autobusom, karta po smeru je oko 90din.
Gledajte da uvek istražite ovakve opcije, jer će vam lokalci naplatiti mnogo više, naročito jer je tamo i nazad ukupno 50km, što nije malo.
Na kraju razgledanja seo sam u baštu, naručio pad thai i svež kokos i uživancija. Cene su bile skroz ok, s obzirom na to da su u sklopu turisticke atrakcije.
Prošetao sam se i do Mekonga, jer ga u gradu nisam video iz bliza zbog suše.

Vijentijan ima i moderni deo grada naravno, nije veliki, ali ima nekoliko tržnih centara, hotela, banaka i tako sve nešto što mene ne interesuje.

Bežao sam od njih u neki autentičniji i realniji Laos. Najbolje mesto za videti pravi život lokalaca je naravno pijaca, gde ima najrazličitijih stvari, začina, egzotičnog voća i povrća i sve što mene zapravo interesuje.

Lanac prodavnica koji je svuda po gradu, nosi oksimoron u nazivu – Mini Big C. Najbolje opremljene radnje za turiste, ali opet dosta siromašnija ponuda nego 7eleven na Tajlandu.

Zvanična valuta Laosa je kip, i za 1 evro dobijate oko 11.000 kipa. Što znači da ako imate 100e, već ste milioner.

Inflacija je još jača u Indoneziji i Vijetnamu, tako da sam bio milioner skoro polovinu 2020.godine

Pare sam menjao u menjačnici, naravno prvo sam promenio u dolare u Srbiji. U Aziju nosite dolare, ne evre.

Naravno i karticu prihvataju skoro svuda, a zanimljivo je pošto su mi ostali tajlandski bati, mogao sam i njima da kupujem, bez da ih menjam u kipe.


Viza za Laos košta 35$ i vadi se elektronski ili na aerodromu, na ulasku u državu, kao što sam ja uradio. Popunite formular i predate pasoš i jednu fotografiju kao za pasoš. Ako nemate, nije strašno, naplatiće vam to 1$, a svakako će vam naplatiti 1$ administrativne troškove i tu je zez, jer retko ko ima novčanicu od jednog dolara, a oni ne vraćaju kusur, pa ili nabavite tu novčanicu ili ako dolazite sa Tajlanda primiće i bate u toj vrednosti. Dakle, zbog tog nevraćanja kusura, ljudi bespotrebno plate 5-10 dolara više.

Kada sletite u Laos, na aerodromu odmah dobijate besplatne internet kartice, trajale su jedan i po dan, ali svakako super s njihove strane, dobro je za osnovne potrebe dok ne dođete do hotela. Za ostale dane, kupio sam karticu sa skroz dobrim netom, što me je koštalo oko 2,5e.

Ovo je bila kratka poseta Laosu, oko 5, 6 dana sam bio, više vremena sam ostavio za sledeću državu – a to je Vijetnam, gde sam ostao mesec dana.

Објављено

Chiang Rai – Tajlandski Diznilend

Plavi hram, Beli hram, Crna kuća, sve je nekako jednobojno određeno.
Mesta koje sam posetio na severu Tajlanda su većinom instagram friendly, pa krećemo od jednog takvog.

PLAVI HRAM

Wat Rong Suea Ten

Plavi hram, kao i narednih nekoliko lokacija o kojima ću pisati nalaze se u Čiang Rai-u, gradu u koji sam doleteo sa juga Tajlanda i potpuno promenio okruženje mora i palmi.
Plava boja u budizmu simbolizuje spokoj, mudrost, beskonačnost i isceljenje i sad mi je dodatno jasno što mi je to omiljena boja.
Ulaz je besplatan.

Na mestu ovog hrama, pre stotinak godina bio je stari hram, koji je vremenom zapušten i napušten, pa su lokalci rešili da ga obnove 2005. godine. I dalje nije u potpunosti završen, ali je od 2016. godine otvoren za turiste. Hram se u bukvalnom prevodu zove “Kuća igrajućih tigrova”, po stvarnim tigrovima koji su preskakali obližnju reku Kok.

Očekivao sam da će biti manje turista, ali izgleda da se već pročulo za ovo fotogenično mesto, pa je uvršćeno i u ture iz susednog Chiang Mai-a.

BELI HRAM

Wat Rong Khun

Beli hram je danas jedan od identiteta Severnog Tajlanda i nešto što sam jedva čekao da vidim kada dođem ovde.

Pošto je ovo najfrekventnija atrakcija, došao sam rano ujutru i isplatilo se

Kasnije se napuni turistima, ali ne valja ni prerano doći, jer će izlazak Sunca učiniti beli hram žućkastim.

Chalermchai Kositpipat (1955.-), je sam o svom trošku izgradio i osmislio sve ovo. On je inače slikar i arhitekta, baš iz Chiang Rai-a. Ovo hram čini privatnim posedom, a građevinu muzejom u obliku hrama.

S obzirom da monasi već dolaze ovde da se mole i da su pravila ista kao i u oficijalnim hramovima, izgleda da ovaj ne toliko tradicionalni kompleks, postaje sveto mesto.

Ja ga lično tako ne doživljavam (verujem i mnogi Tajlanđani) zbog broja turista i elemenata u skulpturama i freskama kao npr karakteri iz filmova, serija, crtaća.

Oni su ovde kao simboli onoga čime su ljudi opsednuti danas. Umetnik kaže da su superheroji današnjice obuzeli čovečanstvo više nego vera i prosvetljenje i pronalaženje Budinog puta.

Ulaz 50 bata (1,4e)
Chalermchai je sve izgradio o svom trošku, što je do sada oko 30.000e, što ne zvuči puno kada pogledate sav ovaj sadržaj. Izgleda da je većinu stvari radio svojim rukama, a da je pare pucao uglavnom na materijal. Po njegovim rečima on nudi ovaj kompleks Budi u nadi da će zauzvrat dobiti besmrtnost.

Posebnu svetlucavost i belinu hram dobija zbog parčića stakla i keramike.

Nasuprot čistoj i duhovnoj beloj, zlatna simbolizuje čovekovu želju i pohlepu za novcem, što je predstavljeno na nekim objektima u dvorištu, među kojim je najintrigantnija kitnjasta zgrada gde se nalazi toalet. Ovo je najfensi wc u kojem sam ikada bio! Očekivao sam samo beli hram, ali ovde ima toliko toga, na stranu građevine, postoji dosta statua, skulptura…sate sam proveo ovde.

Za 8 godina koliko sam učio istoriju umetnosti u srednjoj i na faksu, dotakli smo se svega par azijskih umetnika ili arhitekata. Zaslužuju mnogo više pažnje. Chalermchai je prvenstveno slikar, čije slike sam mogao da vidim u galeriji pored ulaza, i freske na zidovima hrama, ali dokumentovanje i jedne i druge prostorije je zabranjeno. Po mom mišljenju, bolji je od mnogih zapadnjaka koje smo učili u školama.

CRNA KUĆA

Baan Dam

Na istom potezu, 10km od Plavog Hrama nalazi se Crna Kuća.
Iako nije popularna kao Beli i Plavi hram, Crna kuća je nešto što ne bi trebalo da se propusti u Chiang Rai-u.
Glavna konstrukcija je nešto na šta prvo naiđete sa ulaza, ali osim nje postoji još 40 kuća na ovom velikom imanju.
Jedan od najbitnijih umetnika novog doba Tajlanda, Thawan Duchanee (1939-2014) stoji iza ovog crnog kompleksa od tamne tikovine punog bizarnog sadržaja kao što su skeleti i kože životinja, zubi ili cele preparirane životinje.
Na prvu loptu ova lokacija ima sadistički vajb, zbog praktično leševa životinja, ali pošto su umrle prirodnom smrću umetnik smatra da one ovom mestu daju spiritualnu vrednost.

Ulaz 80 bata (2,2e)
Tavan Dacani se rodio i živeo u Čiang Raiu, ali je studije završio u Bangkoku i Amsterdamu.
Dok je bio živ ovaj surealista nije imao mnogo pristalica, jer je prikazivao slike budizma na ne toliko klasičan način, već na svoj – bizaran i mračan. Vremenom biva shvaćen a naročito 2001. godine kada postaje Nacionalni umetnik Tajlanda, od strane Nacionalnog kulturnog komiteta.
Crna kuća ovako primitivna stoji kao tamna refleksija Belom hramu koji teži čistoti i savršenstvu, pa se mogu posmatrati kao yin i yang.

I ova kuća liči na hram, ali je zapravo muzej. Ovde možete da probate i crni sladoled, sa ukusom uglja, a i ispred muzeja se nalazi jeftin a dobar sladoled sa raznim egzotičnim ukusima.

Statua Guan Yin

Huay Pla Kung

Pri sletanju u Čiang Rai odmah sam ugledao ovu statuu i osim što je visoka 70m, nalazi se na brdašcetu, pa se može videti iz nekih delova grada, jer je Rai ravan kao Vojvodina.
Statua Guanyin ima posvuda na Tajlandu, ali sam ih više viđao u Vijetnamu, što potvrđuje uticaj Kineza, čiji stil preovladava u ovom kompleksu.

Ovo je treća najviša statua na Tajlandu.
Liftom se može popeti do vrha ove statue, a ulaz je 40 bata (1.1e).
Kao i eksterijer i enterijer je bele boje, ukrašen gipsanim radovima.
Sa prozora, možete osmotriti pejzaž, a jedno okno prozora zapravo čini oko boginje, pa možete da pogledate na periferiju grada iz njene perspektive.

Pored Boginje Milosti nalazi se i beli hram, koji stvarno podseća na White temple, i on je najtajlandskijeg izgleda u ovom kompleksu, kako je sve ostalo pod uticajem kineske arhitekture i simbola.
Ovde se nalazi i pagoda od 9 spratova U prizemlju je još jedna statua Guanyin, u sandalovini. Dosta netipično za Tajland – statue u drvetu.

Oko celog komplexa kruži minibus i postoji neki raspored koji nisam mogao da čekam, pa sam sve obišao peške, što je malo naporno po tajlandskoj vrućini,  ali je zanimljivo da je pored ovog vozila i lifta, svaki ostali mogući pristup friendly za osobe sa invaliditetom.

Ovo sve izgleda kao veliki zabavni park. Koliko god su to hramovi, nisu toliko tradicionalni, većina je izgrađena u poslednjih 15 godina i malo izgledaju kao mamac za turiste.
Tajland vrlo dobro zna da je turistička zemlja i igraju na tu kartu, na vama je da li ćete ovo doživeti kao Diznilend ili kao sveta mesta.
Ja nisam osetio neku duhovnost, ali sam vizuelno zadovoljen i inspirisan otišao iz ovog grada.
Takođe, shvatio sam da ovaj grad ima jake umetnike. Zanimljiva mi je ta Sokrat – Platon – Aristotel ekipa, jer je dizajner Plavog Hrama učenik kreatora Belog Hrama, a ovaj učenik Tavan-a, tvorca Crne Kuće. Skil se prenosi sa generacije na generaciju, ostavljajući za sobom jedan od najlepših gradova na Tajlandu. 

Imajte u vidu da veličanstveni White Temple, kojeg sam zamišljao da se nalazi u nekoj dolini sa Windows pozadine, je zapravo smešten odmah pored ulice, gde stalno prolaze automobili i tu dobija veliki minus. Već oko 12pm se toliko napunilo turistima da se oglasio i dispečer koji je ubrzavao ljude, da što pre prođu mostom. Baš bezveze.

Broj turista i okruženje su mi pokvarili i utisak Plavog hrama, ali su Crna kuća i GuanYin fino izolovani.

Beli hram
Crna kuća
Plavi hram

SINGHA PARK

Singha park je prostranstvo od skoro 13km kvadratnih koji ima potencijal Ancient City- ja u Bangkoku, ako ga se sećate iz Bangkoka, ali ni približno nije toliko zanimljiv.
Vlasnik poseda je firma koja pravi Singha pivo, jedno od najpoznatijih pivara na Tajlandu, ali ovaj park koliko god se neki nadali tome, nije beerfest. Ovo je pre mesto za porodični izlet ili dečiju ekskurziju.
Ulaz je besplatan, ali je iznajmljivanje bicikala 150TBH (4,1e) za sat vremena.
To je visoka cena za Tajland i moj savet je da iznajmite bicikl negde u gradu, jer će vam svakako trebati za ovoliko prostranstvo.

Mojoj devojci čak nisu ni dozvolili da iznajmi bicikl, jer je nosila suknju, pa je morala da se presvlači u moje pantalone.

U vožnji se nailazi na voćnjake, platnažu čaja i nekoliko jezera. Postoje i restorani, fast foodovi i kafići za pravljenje pauze od pedalanja.
Takođe su tu i aktivnosti kao što su zip line i zid za penjanje, na koje nisam naišao.

Tajland je prvi u svetu u proizvodnji kaučuka i čak 35% od ukupne svetske proizvodnje potiče iz ove zemlje.

Ovde sam naišao na šumu kaučuka, gde sluzavi lateks curi iz zarezanih stabala.

Nisam bio baš upućen u sadržaj parka, a najmanje sam očekivao zebre i žirafe u Aziji. Ovde se nalazi velika farma.

Životinjama je na raspolaganju čitavo prostranstvo i mnogo bolji uslovi, nego u zoološkim vrtovima, čiji nisam fan, ali poniji imaju dosta komercijalnu upotrebu, za razliku od ostalih životinja.

Singa park je domaćin koncerata i biciklističkih trka, ali ako imate sreće da se zadesite ovde u februaru, možete prisustvovati godišnjem festivalu balona. Ja sam ga omašio za tri dana.

Krajnji utisak o Singa Parku je da nije nešto što morate da posetite, bajsevi su skupi, staze nisu baš nešto označene i ima malo sadržaja za 13km kvadratnih.
Ali ako idete u White Temple, zgodno je da povežete, jer je na 10min kolima odatle.

AirAsia često bude jeftina, pa sam u Čiang Rai došao sa Puketa avionom za samo 30e, a razdaljina je 1200km, pravolinijska. 

Ljudi dolaze u Chiang Rai zbog atrakcija o kojima sam pisao gore, ali ovaj grad poseduje i stare hramove, stare više od pola milenijuma. Iako je grad osnovan početkom 13. veka, dugo je bio pod Burmancima, pre nego što se opet pripojio Tajlandu.

WAT PHRA KAEW

HRAM SMARAGDNOG BUDE

Ovo je originalni Hram smaragdnog Bude, mesto gde je figura pronađena, a kasnije premeštana na više lokacija, dok nije u 15. veku završila u istoimenom hramu u Bangkoku. Po legendi je grom udario u pagodu i otkrio ovu smaragdnu statuu, koja je u ovom hramu samo replika u žadu.

Na nekih 200 godina originalna statua u smaragdu je bila i u Vijentijanu, u Laosu, gde sam takođe bio, pa ćete imati priliku i to da vidite.

U dvorištu se nalazi jako fin muzej. Bio sam baš iznenađen, a i iznenađen, jer se i ispred njegovog ulaza izuva.

Ovde se nalaze statue i predmeti iz doba Kraljevine Lan Na, tokom nekoliko stotina godina.

Ova Kraljevina se graničila sa tadašnjom Ajutajom, čak su bili i veliki neprijatelji, a danas je sve to jedna velika zemlja – Tajland.

Izgradnju muzeja potpomogle su donacije vernika, a osim brošura, pored svakog izloženog predmeta je i opis na engleskom, tajlandskom i Lanna jeziku.

Lanna jezik govori oko 6miliona ljudi, najviše na Severnom Tajlandu i nekim delovima Laosa, ali mlađe generacije, pogotovo u urbanim delovima, sve više pričaju centralnotajlandski.

U vrtu hrama se takođe nalaze različite vrste prelepih orhideja.

PIJACE

Ujutru, popodne, predveče, Čiang Rai pijaca je stalno otvorena. Ima baš ludih stvari koje su nama Evropljanima čudne i egzotične.

Noćni Bazar je na nekih 10min odatle, gde osim hrane i jeftine garderobe, postoji i muzički program, sa živom lokalnom muzikom, ali i svetski poznatim numerama.

Čiang Rai, je svakako umetnički grad, gde je i dizajn gradskih bandera lud, ali takođe ima i drugačiju kuhinju nego Bangkok ili primorje.

Na Severu Tajlanda se jede khao soi, što je supa sa hrskavim jajčanim nudlama, fermentisanim povrćem, začinima i najčešće piletinom, ali postoji i vegetarijanska varijanta (dole na slici).

Osim hrane, uživao sam i u kafi.

Tajland zaista nije poznat po kafi, ali u blizini ovog grada se nalazi Doi Čang, mesto u brdima, gde se uzgaja kafa, tako da sam pio odličnu lokalnu kafu svakog dana!

Kafu možete popiti i u kafiću sa mačkama u CAT ‘n’ A CUP Cat kafeu. 

Osim starih hramova u gradu, od verskih objekata, naišao sam i na hrišćanske crkve,ali i na džamije.

Darunaman džamija je najveća džamija u gradu, građena u kinesko-arapskom stilu.

U islam na Tajlandu veruje skoro 3% stanovništva, što je veliki broj ljudi na ogromnu populaciju. Konkretno ovde u Čiang Rai-u, muslimani poreklo vode iz Južne Kine.

Čiang Rai je pokazao da osim turističkih i diznilend momenata, ima u ponudi i prebogatu istoriju, koju svedoče stari hramovi. Definitivno dobra odluka da sam za ovaj grad ostavio 6 dana, a za susedni Čiang Mai tri.

Trebao mi je mir, nakon Puketa i Bangkoka, a ovaj grad i to može da ponudi, za razliku od Čiang Mai-a koji ima i više nego duplo stanovnika, mada jednako bogat istorijom i umetnošću.

Објављено

Zaglavljen u Indoneziji

171 dan van Srbije zvuči lepo kada si na putovanju, ali ako je od toga 111 dana mimo tvoje volje, onda i ne baš.

Nije sve tako crno, većinu dana sam proveo lepo, ali korona virus je učinio da ostanem bez novca i šanse da se vratim kući 11000km daleko od iste. 

Ostao sam bez laptopa i mogućnosti da makar online zaradim, država Srbija i ambasada u Džakarti nisu pružili pomoć, pa smo ostali sami na svome.

Zaglavljeni na ostrvu, na Baliju, i koliko god to zvučalo kao super karantin, nije baš bilo idealno.

More nam je bilo zabranjeno, gde je policija dežurala ispred postavljenih barikada, a sve atrakcije koje čine Bali Balijem, su takođe bile zatvorene za javnost. Pogledajte ceo video o tome:

Zaboravio sam da pohvalim bosansku ambasadu u Džakarti i njihovog ambasadora, koji je pomagao i Hrvatima i Srbima i Bosancima.

Vedrija strana priče je, da sam početak globalne epidemije proveo na 3 meseca dugom putu kroz Jugoistočnu Aziju, gde nije bilo gužve na plažama i najfrekventnijim atrakcijama.

Posetio sam Tajland, Laos, Vijetnam i na kraju Indoneziju, odnosno Bali.

U januaru sam krenuo iz Srbije i preko Moskve stigao u Bangkok za nekih 320e.

Karta nekad bude i jeftinija, ali je svakako skuplja za jedan smer, povratne mogu da se nađu i za 400e.

Bangkok / Ao Nang

Drugi put sam u Bangkoku, i dalje je moj omiljeni grad, a Tajland je i dalje najlepša zemlja u kojoj sam bio.

Za Tajland sam izdvojio mesec dana i napravio 7 vlogova koje možete naći na mom YT kanalu.

Iz Bangkoka idem na Andamansko more, na Krabi, odnosno Ao Nang, a zatim na Puket, koji je najveći promašaj celog puta.

Idem dalje sa mora , na sever Tajlanda avionom i to za samo 30e, a razdaljina je 1200km, pravolinijska.

Severni Tajland je prelep i Tajlanđani su neviđeni umetnici. Obišao sam dva grada, Chiang Rai i Chiang Mai.

Ovde smo već znali da se pojavio taj neki virus, pa smo počeli da nosimo maske.

Severni Tajland

Ističe mesec dana vize, prelazimo u Laos, u glavni grad – Vijentian. Ovde ostajem samo pet dana.

Laos je dosta sličan Tajlandu, po kulturi, po jeziku, po izgledu ljudi, pa nije bila neka drastična promena, ali zato Vijetnam jeste.

Iz 33° vrelog Vijentijana u prestonicu Vijetnama, u Hanoj na 16°, srećom, poneo sam jaknu.

Posetili smo i prelepi HaLongBay i sam Hanoj koji je prebogat sadržajem, ali i ujedno prezagađen i naporan sa gužvama u saobraćaju.

Selimo se u Da Nang, jedini grad u Aziji za koji sam rekao, da bih mogao da živim u njemu.

Plaže su bile dosta prazne, a nije bilo gužve i na nekim bitnijim lokacijama.

Iz Da Nang-a, taxijem u Hoi An, najslađi gradić u kome sam bio, naročito uveče.

Pravi autentični vijetnamski grad, a ništa manje autentičniji nije ni Hue u koji smo otišli sleeping busom.

Odlazimo u Sajgon, bivšu prestonicu Južnog Vijetnama.

Sajgon ili Ho Ši Min, je ogroman grad, ali sve bitno za turiste se nalazi u centru. Dva dana je bilo sasvim dovoljno.

Ha Long Bay / Hoi An / LekeLeke vodopad Bali

Ističe mesec dana vize i za Vijetnam, tako da letimo za Bali.

Ovde je trebalo da ostanemo samo nekih 10 dana, međutim…

Srbija odlazi u lockdown i ostale dogodovštine o kojima sam pričao u onom videu gore.

Nakon tog lošeg perioda u martu i aprilu, negde krajem maja se otvara po neka atrakcija, tako da smo videli prelepe vodopade i peli smo se na aktivni vulkan da bismo sa njega videli drugi još aktivniji vulkan i jezero. Brutalno iskustvo. Oko desetak plaža se otvorilo u junu, tako da smo imali skoro mesec dana mora.

Pogledajte najavni video o ovom putovanju, a raščlanjeni posebni videi izlaze svake druge sedmice na YT kanalu Van Dometa:

Materijala ima dosta i biće oko 30 vlogova samo sa ovog šestomesečnog putovanja. 

Što se tiče viza:

Za Tajland se viza vadi u ambasadi u Beogradu, Vijetnam može i elektronski, Laos na ulasku u zemlju i za Indoneziju vam uopšte ne treba viza.

Објављено

NEPAL

Početkom leta Gospodnjeg 2019. godine, Jungle Tribe u saradnji sa FlyDubai-em, nas je vodio u Nepal, u glavni grad Katmandu.

Viza za Nepal, vadi se na ulasku u državu, na aerodromu i cena je 25e. 

– Nepal ima 26miliona stanovnika

– Nikada nije bio kolonija

– Voze levom stranom

Photo by Marko Edge

Kada bi me pitali kako Nepalac izgleda, ne bih znao da kažem. To je zato što u Nepalu živi više od 60 etničkih zajednica i zato svi izgledaju različito: kosooki, Indijci, tamni, svetli…razni.
Nepal je najviša država na svetu, 8 od 10 najviših vrhova na zemlji se nalaze ovde.
Iako je Buda rođen u Nepalu, glavna religija je hinduizam (80%), ali ima i budista(11%).

Ovo je najsiromašnija zemlja u kojoj sam bio, 50% stanovništva zarađuje oko 1,5$ dnevno. Naravno u rupijima, koji su zvanična valuta, a jedan rupi je oko 0.93 RSD, tako da nam je bilo lako za računanje cena.


Nepalska zastava jedna je od najstarijih zvaničnih zastava jedne države. Na zastavi se nalaze mesec i sunce, a 1962. kada je zastava usvojena,  uklonjena su lica na njima. Jedina je zastava koja nije pravougaonog oblika (Vatikan i Švajcarska imaju prave uglove na zastavi, iako su oblika kvadrata).
Nepal nikad nije bio kolonija. Čak su početkom 19. veka naneli težak poraz Britancima, međutim kasnije,  usled velikog siromaštva dosta mladih Nepalaca je zarad benefita otišlo u britansku vojsku. Tužna je činjenica da su se isti ti vojnici u građanskom ratu borili protiv svojih sunarodnika.
Tek od 2008. Nepal je savezna demokratska republika, a do tada je bio monarhija u kome su vladale dinastije.

Thamel / Photo by Marko Edge

Zvanični i najbrojniji jezik je nepalski sa procentom od oko 44%, a dosta Nepalaca pod uticajem Indije i rasta turizma zna da priča engleski. To me je oduševilo, Katmandu je dosta tourist friendly grad, većina znakova su na engleskom.
 
Katmandu je glavni grad i nalazi se na visini od oko 1500m n.v.

Ima 1.7miliona stanovnika, a sa Lalitpurom i Baktapurom 2.5 miliona. Naziv je dobio po Kasthamandapu, drvenom hramu na Durbar skveru, i u bukvalnom prevodu i znači “drveni hram”.
 
Prvi utisak o Katmanduu, pre nego što smo videli hramove je bio – ”Kakva je ovo Kaluđerica?”
Gradnja je ista kao u Srbiji, dosta nezavršenih fasada, bez znakova budizma i hinduizma.
Čim smo izašli na ulice, spoznali smo buku, gužvu motora, kamiona,izduvnih gasova i glasnih sirena automobila.

Ali ubrzo su nas odveli da vidimo hramove. Kojih ima dosta.

Kirtipur


Ovo je drevni kraljevski grad koji danas pripada Katmanduu.
Prvi u redu hramova je Bagh Bhairab, hram iz 16. veka. Strancima je zabranjen ulaz, ali za utehu sa zadnje strane hrama pruža se prelep pogled na ceo Katmandu.
Ovaj hram je svetilište i za budiste i za hindu vernike.

Hram Uma Maheshwar, nalazi se na najvišoj tački Kirtipura, što je oko 1400m. Potiče iz 17. veka, ali su ga dva zemljotresa kompletno uništila, pa smo videli obnovljenu verziju završenu 1982. godine.

Chilancho stupa / Photo by Marko Edge

Čilančo stupa je budističko svetilište, rađena u budističko-tibetanskom stilu i najstariji je hram u Kirtipuru. Svetilište je i za hinduiste i može se primetiti da se ove dve religije često mešaju i žive u međusobnoj slozi. Treća religija po brojnosti u Nepalu sa oko 4% je islam.

Thamel / Photo by Marko Edge

Smeštaj nam je bio blizu Thamela, turističkog dela, gde je aktivan noćni život, a danju idealno mesto za shopping.
Voda u gradu nije za piće, nije za umivanje i najrađe bih rekao – nije ni za šta.
Mnogima iz grupe je voda bila žuta, meni ne, ali svakako nisam hteo da rizikujem.
Prao sam noge i ruke, ali većinu tela sam brisao vlažnim maramicama i micelarnom vodom.
Postoji reka u blizini gde se bacaju mrtvi, ne želim da znam da li je to zajednička kanalizacija. Uglavnom – higijena nula.

Iako je WiFi dosta zastupljen, uzeo sam njihovu SIM karticu i za to vam je potrebno da sa sobom ponesete dve fotografije kao za pasoš i kopiju pasoša. Ceo proces trajao oko 15min. Za nekih 15e imate i karticu i internet.

BOUDANATH STUPA

Ulaz 400 NPR.
Ovo je jedna od najvećih stupa u Nepalu, a iz vazduha se može videti i kao mandala. Ovo budističko svetilište je pod zaštitom Uneska i jedno od mesta koje turisti najčešće posećuju.
Okružena je sa oko 50 tibetanskih samostana,  najviše zbog toga što su izbeglice sa Tibeta došle u Nepal pedesetih godina, ali je i ranije ovaj hram bio na putu Tibetancima. Ovde su se monasi odmarali na putu ka Indiji.

Bodanat stupa / Photo by Marko Edge

Postoji više verzija priče, ali smatra se da je hram izgrađen između 5. i 6. veka.
Kao i kod svih budističkih hramova, oko hrama se ide u smeru kazaljke na satu, odnosno desnim ramenom okrenutim ka stupi, što smo naravno ispoštovali.
U kompleksu se čuje Om Mani Padme Hum mantra, koju smo često mogli da čujemo oko raznih hramova.


Na stupu su zakačene zastave koje su jedan od simbola budizma, a pošto su tibetanskog porekla, budite sigurni da se u blizini nalazi i tibetanski manastir.
Boje zastava simbolišu, nebo, oblake, vodu, vatru i zemlju, kao i 5 dana u nedelji, a postoje i dani u godini kada nije dobro razapeti zastavice, pošto po tibetanskom kalendaru postoje astrološki izračunati “crni dani”, kada bi širenje zastava izazvalo lošu sreću.
Thanka je tradicionalno tibetansko slikanje na koži ili svili. Motivi su najčešće ili božanstva, scene iz budizma ili mandale.
Posetili smo jednu školu koja je u sklopu kompleksa i čuli nešto više o samoj tehnici.

Photo by Marko Edge

Tikka je znak koji se nalazi najčešće na čelu (i ja sam bio označen). Može biti u pasti ili prahu, mokro ili suvo i nanosi se za sreću, kao blagoslov.
Ovo je najčešće značenje, mada u zavisnosti od običaja, praznika ili samog područja, može simbolizovati i čistotu, bogatstvo, zdravlje, dug život, spajanje sa božanstvima itd.

KATMANDU DURBAR SKVER



Katmandu ima tri Durbar skvera, ovo je bitno da zapamtite, da ne pomešate kao ja. Durbar zapravo znači “kraljevski”, dakle kraljevski trgovi koji se nalaze u blizini kraljevskih palata iz doba tri različite Newari kraljevine.

Shwet Bhairav na Durbar skveru / Photo by Marko Edge
Hanuman na Durbar skveru / Photo by Marko Edge

Sva tri trga su pod zaštitom Uneska, a drugog dana smo posetili Durbar skver u samom Katmanduu.
Katmandu je u aprilu 2015. zahvatio razarajući zemljotres od skoro 8 jedinica Rihterove skale.
Poginulo je oko 9000 ljudi i oko 20.000 je ranjeno. Celokupna materijalna šteta je oko 10 milijardi dolara, mada nisam siguran da može da se izračuna vrednost hramova koji su uništeni tom prilikom.
Durbar square je vidno oštećen, pa smo nailazili na dosta hramova koji su u rekonstrukciji.

Katmandu Durbar skver / Photo by Marko Edge

Viza

Vadi se na aerodromu u Katmanduu. Pre toga je potrebno da pošaljete onlajn zahtev za izdavanje vize, pre putovanja.
Kada sletite na aerodrom odete do aparata gde elektronski popunite aplikaciju za vizu, skenirate pasoš, potom plaćate na pultu i nakon toga stajete u red za viziranje. Cena vize je 30usd ili 25eur za 15dana.

SWAYAMBHUNATH (HRAM MAJMUNA)

U zapadnom delu Katmandua, na brdu, nalazi se Svajambunat, poznatiji kao Hram majmuna. Hram je budistički i bitno je svetilište i stanica hodočašća za vernike. Kompleks se sastoji od stupe, statua, nekoliko hramova koji potiču iz 5. do 7. veka, ali i biblioteke, muzeja i tibetanskog samostana koji su novijeg datuma.
Jedna od statua je i statua Hanumana, hindu boga, takozvanog boga majmuna, koji se prikazuje, sa čovečjim telom i glavom majmuna.

Photo by Marko Edge

Na stupi se nalaze Budine oči, a između njih nepalski simbol jedinstva.
Svajambunat  je jedan od najstarijih hramova u Nepalu i takođe je uvršten u Uneskovu svetsku baštinu. Ulaz je 200NPR=185RSD

Hram majmuna / Photo by Marko Edge

U dvorištu hrama trčkaraju majmuni, vrsta makakija, kojih ovde ima na stotine. U sklopu hrama obezbeđena im je i voda i hrana. Smatraju se svetim, ne bi trebalo da ih dirate, neće ni oni vas, vrlo su nezainteresovani za ljude.
Ovde takođe možete uzeti i suvenire i nakit, a cene su nešto jače nego na drugim mestima. Naravno uvek se cenkajte!

LALITPUR (PATAN)

Lalitpur je, ako ne računamo da je deo Katmandua (a jeste), treći najveći grad u Nepalu.
Njegovo istorijsko ime je Patan, tako smo ga i tamo zvali, jednostavnije je, tako da u daljem tekstu je PATAN.

Rudra Varna je budistički manastir, potiče iz 13. veka i kao takav je najstariji u Patanu. U dvorištu se nalaze kamene i bronzane statue, a duž zidova su molitveni točkovi.
Do Durbar skvera u Patanu odavde je najbolje prošetati, treba vam manje od 10min.

PATAN DURBAR SKVER


Durbar skver u Patanu je jedan od tri takva, čisto da vas podsetim.
Ulaznica je 1000 rupija (928 RSD) za turiste, što je 4 puta veća cena nego za lokalce.
Ovaj kompleks građen je u crvenoj cigli i većina zdanja su iz 17. veka.
Patan je središte i hinduizma i budizma, sa 55 glavnih hramova i 136 bahala i većina se nalazi na ovom Durbar Skveru.
Bahal ili baha je nešto kao atrijum bez krova, četvrtasto dvorište okruženo zidovima. I kao što smo u Staroj Grčkoj u atrijumima imali bunare, to je čest slučaj i ovde.

Patan Durbar skver / Photo by Marko Edge

Hram Krišne smatra se jednim od najbitnijih hramova na trgu. Za razliku od ostalih hramova koji su u cigli ili drvetu, ovaj hram je rađen u fino obrađenom i rezbarenom kamenu.

Rezbarije na prvom spratu govore o događajima iz Mahabharate, a na drugom spratu su scene iz Ramajane.

Fun Fact: Na ovom trgu je sniman Doctor Strange.


U blizini se nalazi Khumari Ghar, mesto gde živi živa boginja – Kumari.
Ona je inkarnacija Durge, boginje uništenja i krvi i zapravo je devojčica.

Kumari boginja

Imali smo sreću da je vidimo na nekih dvadesetak sekundi na koliko promoli glavu. Pošto je fotografisanje striktno zabranjeno, slika devojčice koju vidite nije moja,preuzeta je sa interneta.
Ispunjavanjem raznih kriterijuma i rigoroznom selekcijom, boginjom, odnosno princezom, se proglašavaju ženska deca, najčešće od 3-4 godine, a službu završavaju sa oko 12 godina, odnosno kada se pojave prvi znaci zrelosti.
Problem je što sa tih 12 godina one ponovo uče da hodaju, jer dok su u službi Kumari boginje, ne smeju da dotaknu tlo, niti da izgube kap krvi.
Njeno glavno zaduženje je da da blagoslov kralju za vladavinu, a kako Nepal više nije monarhija, ovo je ostalo samo kao malo surova tradicija.

Pare.

Ja nisam išao u menjačnicu. Vadio sam keš Master Cardom na bankomatima u Thamelu (to je taj turistički deo grada).
Oko 5$ je provizija po transakciji, tako da je uvek savet da dignete što više novca odjednom. Varira od bankomata do bankomata, ali dosta je sve jasno, piše i kolko je provizija i kolko je maksimalna suma koju možete da podignete.

Kada putovati u Nepal?

Nepal ima monsusku klimu, pa bi godinu mogli da podelimo na suvi period, od oktobra do maja i vlažni monsuski period, od juna do septembra. Najbolji period za otići je između smene “godišnjih doba”, tj septembar/oktobar/novembar, odnosno mart/april/maj.

CAGGU NAYARAN

Caggu Nayaran / Photo by Marko Edge

Cagu Najaran je najstariji hram u Nepalu.

Nalazi se na 12km od centra Katmandua i pod zaštitom je Uneska. Ovaj hindu hram je posvećen Bogu Višni i smatra se da je iz 4. veka.

U blizini hrama je pronađena kamena ploča sa natpisom iz 5.veka koja pominje ovaj hram i smatra se najstarijim zapisom u Nepalu.

–Nepal ima ženskog predsednika

–Nemaju ni jednu olimpijsku medalju

–Najniži čovek na svetu živi u Nepalu. Visok je samo 54,5cm

BAKTAPUR DURBAR SKVER

Baktapur / Photo by Marko Edge
Nyatapola / Photo by Marko Edge

Ovo je drevna prestonica Nepala za vreme Malla dinastije.

Jedan je od najlepših i najočuvanijih trgova u Katmanduu, pun hramova posvećenih bogovima i boginjama.

Nyatapola je pagoda sa pet krovova i visinom od 30m, što je čini najvećim zdanjem u Baktapuru.

Izgradio ju je kralj Bhupatindra Malla, početkom 18. veka i to za samo 17 meseci.

On je za ove potrebe otvorio 7 fabrika cigala i dovlačio kamen 9km daleko od hrama.

U izgradnji su mu pomagali narodi iz komšiluka, a na otvaranje je došlo 23.000 ljudi, što je četiri puta više nego broj stanovnika Baktapura u tom trenutku.

Himalaji

Deo venca Himalaja se vidi iz Katmandua, ali Mont Everest je malo dalje, pa je najbolje uzeti avion i provozati se blizu najviše tačke na planeti Zemlji.

Karta je koštala skoro 200$ , ali avio kompanije uvek napomenu da let može biti otkazan zbog nevremena ili slabe vidljivosti. Nama se  upravo to desilo. Bilo je oblačno, pare su nam vraćene, vreme smo izgubili, ali valjda nas Nepal zove da mu se vratimo opet.

Garden of Dreams

Ova 7000m2 velika sređena bašta je oaza u gužvi centra grada. Naziva se i „Bašta 6 sezona“ po godišnjim dobima u Nepalu, a osim mnogobrojnih biljnih vrsta tu su i paviljoni, amfiteatri, pergole, fontane i jezerca. Ulaz 400NPR = 370RSD

Arhitektura je rađena u neoklasicizmu, koji je i u Evropi došao nakon kitnjastog rokokoa, a kako je u Aziji sve kitnjasto, verujem da su njima ove svedene forme egzotične.

Građena je za jednog nepalskog feldmaršala, a nakon njegove smrti pripala je nepalskoj vladi koja nije vodila mnogo računa o njoj, pa je od 60tih godina, bašta ostala zapuštena.

Uz pomoć austrijske vlade, 2000tih godina, bašta je obnovljena i danas izleda lepo i uređeno.

Ovde me je ujela veverica, koja je omašila hranu, ali pogodila moj prst.

Video pogledajte ovde:

Hrana

U Nepalu se jede momo. Sličan je kao kineski dumpling ili poljski pierogi, zapravo jeo sam i jermensku verziju toga, verujem da dosta zemalja ima varijaciju ove hrane.

Chataamari je nešto kao pirinčana palačinka sa povrćem.

Dal Bhat je puna tacna hrane, najčešće pirinač, supa od sočiva, čili, piletinu, povrće u kari sosu…

Postoje razne konfiguracije, ali kao i prethodno navedena jela, meni je sve bilo bljutavo. Njihovi naanovi su jedino što mi je bilo baš lepo, a i oni su više indijski hlepčići nego nepalski.

Photo by Marko Edge

Osim hrane, minus ide i za zagađenost vazduha i prenaporan saobraćaj, ali ljubav za hramove,

lokalce koji su diiivni, Nepal ima dosta toga da ponudi, a cene su niske, tako da svaka preporuka

da dođete na ovaj “Krov sveta”, makar jednom u životu!

Објављено

Stokholm

Za 19e (povratna karta) iz Niša, stvorio sam se u Stokholmu.

Otišao sam na tri dana, što je malo, ali sam opet video svašta. Eskivirao sam muzeje, za koje sam čuo da su odlični, ali toliko me je služilo vreme da nisam želeo u zatvoren prostor, sa tog aprilskog sunca I prirode koja je tek počela da se budi, verujem da je na leto tek prelepo.

Stokholm je glavni grad Švedske. Zovu ga I Severna Venecija, jer se centar grada nalazi se na 14 većih ostrva I još dosta manjih, koji sačinjavaju Stokholmski arhipelag.

Grad ima oko 2 miliona stanovnika, a cela Švedska nešto manje od 10 miliona.

U centru je i jezero Malaren koje se uliva u Baltičko more, voda je dosta čista I sa česme slobodno možete da pijete.

Oko jezera je mnogo muzeja (oko sto komada),  pozorišta, biblioteka, mostova, crkava (Šveđani su većinom protestanti).

Ovakav sadržaj daje mogućnost da se šetate gradom kao ogromnom galerijom I vidite sve najbitnije atrakcije, bez da ste otvorili Google.

Stokholm ima oko 20 partnerskih gradova ili twin cities, Beograd je jedan od njih.

Fun fact: Švedska je zemlja sa najviše ostrva na svetu –  preko 200.000

Prvi dan sam želeo da provedem u centru grada, jer je ogroman, bogat sadržajem, prešao sam nešto više od 20km peške taj dan.

Blizu centra se nalazi I ostrvo Đurgarden na kome se nalaze razni muzeji, jedan od njih je I muzej grupe ABBA.

Skansen je etno selo/zooloski vrt, gde ćete pored životinja videti I kako su švedska sela nekad izgledala, upoznati običaje I čuti narodnu muziku.

Od Skansena se vidi I Nordijski muzej, osnovan 1873. godine, I posvećen je istoriji I kulturi Švedske od 16. veka pa nadalje. Ovo je najznačajniji muzej tog domena gde se neprekidno održavaju izložbe.

Gustav Adolf Torg je trg jako sličan našem Trgu Republike.

Umesto Knez Mihajla, na konju je Gustav Adolf, takozvani Lav Severa, koji je veoma značajan za Švedsku istoriju.

On je jedan najvećih kraljeva/vojskovođa svih vremena, inovativan u načinu ratovanja I taktikama, toliko da mu se I Napoleon divio. Sa 16 godina je postao kralj, pričao više od 5 jezika, osnovao Geteborg, ma kralj..bukvalno

Royal Palace

Ako hodate centrom, Kraljevsku Palatu nećete moći da zaobiđete. Ovo je službena rezidencija švedskog monarha I glavna kraljevska palata. Ulaz je 15e.

Ako se zateknete ovde između 12 I 1, moći ćete da vidite smenu straže. Cela ceremonija traje oko 40min.

Ovo je dosta simbolično jer Švedska nije ratovala više od 200 godina.

Palata se nalazi na Stadsholmenu, ostrvu koje je poznatije kao Gamla Stan ili Stari grad.

Ribbinska i Schantzka

U  Gamla stanu se nalaze I ove dve kuće, koje su bile prekrivene zbog rekonstrukcije kada sam ja bio, tako da koristim sliku sa interneta ove dve zgrade koje su jedan od simbola Stokholma.

Blizu njih je i Muzej Nobelove nagrade (11e ulaz).

Menjačnica ima malo, uglavnom po uzem centru ili šoping molovima. Kurs je lošiji u mallovima, a u  RIA menjačnicama u centru sam dobijao oko 970SEK za 100eur.

Ono po čemu je Švedska poznata su ćufte, koje su turskog porekla, nisam ih jeo tamo, a takođe u restoranima se nudi I meso irvasa, koji nazivaju beef of the north.

Možete jeftino da jedete u Meku, Burger Kingu I Maxu. Max je njihov lanac brze hrane, koji mi je iskreno bolji od prethodno navedenih. Svakako u sva tri ćete naći I veggie burgere ako ste vegetarijanci.

Cene hrane (za dve osobe): u Burger Kingu obroci 14e, restoran srednje klase oko 35e.

U radnjama možete videti toliko dobrog dizajna nameštaja I asesoara, sve bih poneo u Beograd. Poznati su po nameštaju, Japanci se recimo baš lože na švedski dizajn i kada je sajam, otvaraju se posebne avionske linije iz Japana ka Stokholmu.

Citirao bih mog druga DJ Mihighlow-a : “Švedski dizajn je jednostavan I nekako..SWEDEN”

Elektronskih skutera (segway) možete naći svuda po gradu I otključavaju se sa aplikacijom.

Prešao sam više od 40km za ta tri dana, pa da bi izbegli moje iskustvo,  instalirate aplikaciju, pokretanje segveja je 1eur, nakon toga svaki minut je oko 10centi. Kasno sam saznao za to, posle sam video ovaj sistem I u još nekim gradovima evrope. Skuter ide na baterije, na aplikaciji možete da vidite da li je dovoljno napunjen.

Švedska vlada se trudi da motiviše građane da ne budu tako hladni, depresivni čak I suicidni. Ono što smo čuli o Švedskoj uglavnom je tačno (ladno al’ standard), radno vreme im jeste 6 sati. Neki rade I manje, neki više, ali dobijaju slobodne dane. Generalno imaju mnogo više slobodnih dana, očevi recimo imaju neke gratis slobodne dane da bi proveli vreme sa decom.

Da grad ne bi delovao sumorno, većina kuća je u boji, I to u određenim nijansama boja koje propisuje gradska uprava.

Školovanje I zdravstvo su Šveđanima besplatni, ali se to nadoknadi ogromnim taxama, pa zato nama deluje da bi život u Švedkoj bio skup, ali ako dođete turistički, po radnjama cene uopšte nisu strašne, uporedio bih možda sa Berlinom.

Iako su malo hladni kao ljudi, vrlo su friendly I ljubazni, žele da pomognu I pričaju engleski sa veoma dobrim akcentom.

Drottningholm Palata

Nalazi se malo dalje od centra, I ovde je palata kraljevske porodice, mesto gde oni zapravo žive.

Građena je po uzoru na Versaj, ali meni više liči na Šenbrun.

Od 1991. je pod zaštitom Uneska. Ja sam zakasnio desetak minuta da uđem unutra, za posetioce je otvoreno razgledanje do 3pm, u periodu od maja do septembra do 5pm. (ulaz 12e)

Metroi su jako dobro organizovani, kao I u većini Zapadne I Severne Evrope, ne možeš da se izgubiš. Uvek je istaknuta prva I poslednja stanica, koje je najbitnije da upamtiš, a sve međustanice dispečer govori razgovetno, a postoji I table sa maršrutom. Dosta jednostavno.

Za 260 kruna, sam uzeo 72 sata vožnje, tako da ta tri dana nisam razmišljao. Mislim da je ovo fer cena, jer u nju ulaze većina prevoznih sredstava, autobusi, vozovi, tramvaji, čak I neki trajekti. Zona je ogromna. Poslednji dan smo otišli skoro 60km od centra grada, bez da smo morali dodatno da doplaćujemo.

Različite metro stanice u Stokholmu.

Ericsson Globen

Ericsson Globen je najveća građevina polusferičnog oblika na svetu.

Pokretnom kuglom u koju staje do 16 osoba, možete se popeti na vrh I vidite Stokholm sa visine od 85m.

Grupe se formiraju relativno brzo, pa vožnji ima na svakih 20min. Do tada možete videti zanimljivu prezentaciju o Globenu. Iako je ove godine napunio 30 godina, Skyview je otvoren tek 2010. godine. (vožnja 15e)

Enterijer Globena sadrži 16.000 sedećih mesta, pa je domaćin hokejaških utakmica I koncerata. Ovde su nastupali Rihanna, Beyonce, U2, Justin Bieber, Katy Perry, Ed Sheeran I dosta drugih popularnih izvođača, a održane su I dve Evrovizije, 2000. I 2016. godine.

Radnje u centru se zatvaraju u 19h , barem u ovom period kad sam ja bio. Posle toga grad se prazni I skoro ništa se ne dešava.

Nynäshamn

Nineshamn se nalazi 58km južno od Stokholma, na obali Baltičkog mora.

Ono što je godinama I decenijama popularno u Evropi je, da bogati staleži odlaze iz grada, iz gužve I zagađenosti u mirnija mesta, pa se ovde može videti dosta velikih lepih kuća I vikendica. 

Ono što se ne vidi na slici je prečist osvežavajući vazduh I miris mora koji čine ovo mesto posebnim.

Jeftine avio kompanije (RyanAir u ovom slučaju) su torbe sveli na pernice. Mislim da su oko 40x25x20 bile dimenzije.

Nije striktno, samo je bitno da uđe u onu plastičnu kadicu, što prolazi kroz skener, ali svakako, dosta mala torba. Naravno uvek može da se doplati za veću, to naravno radite od kuće, ne na aerodromu gde podignu cenu.

Catch kod ovog jeftinog leta do Stokholma je što se aerodrom nalazi daleko od centra grada, i kada kažem daleko, mislim na kao od Novog Sada do Beograda. Srećom, organizovan je prevoz, imate ga na svakih 20, 30min, a autobusi imaju wifi. Cena za dve osobe je oko 320kruna u jednom smeru, tako da vas taj put tamo I nazad ispadne skuplji nego od povratna od Niša do Stokholma.

Lepo iskorišćenih 3 dana, zaista bih voleo leti ovde da dođem, što i vama savetujem, jer koliko god ima sunca, vetar jako duva. Ako ipak niste ovde na leto, dobro se obucite i ponesite kapu obavezno!